Још од Едена јабука сведочи својеврсну истину о човеку, али знамо ли шта данас јабуке говоре о нама?
Растући у селу, често сам виђала воћку како расте накрај дворишта, поред ограде и надомак пута, као за севап, даје се сваком пролазнику, путнику који не жури и вештој деци, даје се више суседима него домаћима, што често не хају да је беру.
Голица ме помисао да је такво воће увек као једно искушење које говори о домаћину. Зна се у селу одвајкада за чијом се воћком увек може посегнути, код кога се може и навратити и набрати, ко ће ти гостопримљиво понудити торбу да понесеш још, уз поздраве рођаку од рођака. Шапуће се и код кога се не сме преко ограде испружити рука, или се може убрати мало, и то само кришом, опрезно, јер ако те примете, полетеће опомена, а често и бујица грдње да ти и то мало преседне. По воћу се најпре познају сеоске добричине, али и намћори.
Петроваче у селу од јабука стижу прве, око Петровдана, с којим су се окумиле. Нису крупне, али слаткасто-опори укус зелених јабука освежава у потпуности. Кад загризеш, јер никад нисам у свом животу видела да њих неко пресече ножем, бело месо зачас мења боју као образи човека који се постиди и зарумени. Чисто белу боју уз мирис свежине зачас залије нека наранџаста нијанса. Невероватно брза промена боје, коју споро постижу крупне лутке златног делишеса из маркета, сведочи заправо о природности петровача.
И заиста о овим јабукама, чини се, не брине нико, па најчешће ни сам домаћин. Не ђубри их, неретко и не орезује, далеко било да их прска. Нико не квари Божију накану. Њих повија ветар, залива и греје небо и немају много, али ипак узвраћају обиљем.
Неједнаке, са мрљицама и понекад са црним тунелима што остају иза црва, ове јабуке најбоље сведоче да се савршена Божја промисао види управо у земаљској несавршености. Ове „црвоточне“ јабучице су неугледне наспрам крупних примерака све под конац једнаких јабука из контролисане производње. Ипак, ако укључимо трудове искуства и науке, схватање постаје обрнуто. Јабучице су права ризница витамина, без хемије, која не чини добро ни црвима, а камоли људима.
У есеју „Разговор са Гојом“ Андрић подсећа на легенду која каже да ће се нечастиви напослетку трудити да све направи наизглед савршеније него што је творио Творац. „Његово цвеће неће тако брзо венути као што вене ово у нашој природи. Тиме ће он намамити лакоме и лаковерне“. Управо због те пророчке мисли у мени се сеоске јабуке сусрећу са књижевношћу и религијом и постају симбол правих вредности: Не оно што је споља савршено, него она Божја савршеност изнутра, пре лек него украс!
И тргнем се при помисли:
Поврће и воће на пијаци, све сада делује крупније и једрије него што му је речено да буде, а опет све губи прави наречени укус и мирис, нити има благодат здравља. Како је са биљним, тако је и са животињским светом, а ни људи не могу бити изузетак. Сав живи свет делује као да је узгајан и однегован за полице маркета, а свему измиче суштина.
Не без разлога, Срби имају више назива за јабуке него за шљиве, кажу лингвисти. Петроваче, будимке, памуклије, циганчице, крстоваче… Списак је веома дуг, али те врсте су уступиле место именима страног порекла. Немар и заборав често су непријатељи српског народа. Најтужније, ипак, јесте то што је од свих јабука клинцима најслађа и најдража постала илузија – ознака јабуке на телефону. И уместо да су као некад „на дрвету“, они су „на телефону“.
Привиди уместо стварности, форма уместо садржине, култура кратког памћења и дугих спискова за куповину, то је у најкраћем дух нашег времена.
И после немојте рећи да је овај текст о јабукама. Није. О нама је. Од јабуке је само све почело, стара ствар.
