ПРАВОСЛАВНА КОСМОГОНИЈА И САВРЕМЕНА НАУКА – ТРЕЋИ ДЕО

Коначност

У наставку детаљније посматрам кретање творевине ка њеном есхатолошком одредишту, теми инхерентној свему ономе што сам горе обрадио, од динамике стварања до рационалности и потенцијала за синергију.

Ова дискусија је углавном херменеутичка, фокусирана на перцепцију Постања унутар традиције која је у супротности са њеним креационистичким интерпретацијама. Иако се наратив Постања о стварању у целини сматра извештајем о почецима, традиционално се узима као пророчанство о коначном облику света и, штавише, као оно које се ослања на промишљање космичког кретања са становишта његове коначности откривене у Христу.

Да Постање говори о будућности очигледно је из Василијеве белешке да „изјава о предвиђању догми које се тичу довршавања и трансформације света накратко преноси начин основа који се односе на богонадахнуто учење: „У почетку Бог створи.’” Поента је недвосмислена. Свети Василије Велики је схватио првих 98 стихова Постања као најаву који се тиче коначне промене и испуњења сврхе творевине.

Слично, размишљајући о Постанку 1:24, он је истицао: „Помислите на Божју реч која пролази кроз стварање, још увек активну сада као што је била од почетка, а учинковиту до краја како би космос довела до испуњења.“99 Одломак алудира на принцип синергије, божанске активности у коњугацији са природним потенцијалом творевине. Али, херменеутички посматрано, показује – заједно са претходним изводом – да Постање не говори само о прошлим догађајима. Уместо тога, када се помиње прошлост, Свето писмо открива Божје стално деловање у свету, до краја.

Василијево разумевање није било ново. Дуго пре њега, Јустин Мученик и Иринеј су приметили да се у Светом писму често користи пророчки завршено време, наиме, приказ будућих догађаја у прошлом времену.100 Уз ове редове, Симеон је прочитао Постање 1–2 са становишта Откривења 21–22 и искуства светих. Не наводећи то експлицитно, схватио је последња поглавља Откривења као антитипове предобличења присутних у првим поглављима Постања. За њега, иако је приказан као потенцијални рај на на почетку, универзум постаје истински рај тек на крају.101

Из тога произилази да Постање описује стање универзума без еквивалента у прошлости, а не присећање на изгубљену прошлост. На овој напомени, окрећем се томе како православно учење о стварању представља будућност.

Кретање универзума није кружно. Не одговара древном миту о вечном повратку, како верује креационизам. Свети Максим Исповедник се држао онога што савремени космолози називају стрелом времена, указујући на будућност.

За њега, универзум није имао савршенство у својој почетној хаотичности на коју се алудира у Постању 1:2. Универзум је почео у потпуној несавршености која се односи на чињеницу да је створен, да би потом кроз природно кретање напредовао до савршенства у које је божански призван.

Максим је ову путању приказао путем тријадних образаца као што је стварање — кретање — одмор и почетак — средина — коначност.102 Тако схваћен, универзум се креће и напредује ка даљој сложености, суперорганизацији и трансформацији, све док не достигне тачку када природни закони делују на чудне начине, који, да се ослонимо на савремене аналогије, више личе на 103 квантну физику него на релативност.

Павле је наговестио ту стварност у којој Бог постаје све у свему (1. Коринћанима 15:28), на основи његовог уверења да „садашњи облик овог света пролази“ (1. Коринћанима 7:31). Књига Откровења је назива новим небом и новом земљом (21:1; види такође 2. Петрову 3:13) и описала га је кроз метафору прозирног града (21:10–11).

У том крајњем стању универзума, смрт која карактерише прве ствари и тако природу ствареног више неће постојати (Откровење 21:4). Свети Максим Исповедник је ово коначно стање назвао стањем васкрсења универзума.104 Православно предање не зна ни за шта слично, нити одговарајуће стање савршенства и бесмртности у далекој прошлости стварања, на почетку света.

Укратко, православна доктрина стварања проповеда телеолошку условљеност универзума. Као у Фермаовом принципу, као што светлост тражи најбољи пут до циља због своје рационалности, универзум се креће на најбољи могући начин ка свом унапред одређеном циљу. Све што се дешава унутар универзума указује на његово есхатолошко стање, схваћено као значајно другачије од садашњег облика ствари. Развој универзума ка тој тачки условљен је рационалношћу стварања, израз претемпоралног божанског плана који је омогућен сталним интеракцијама Божије и космичке енергије.

Савремена наука дозвољава теоретизације о будућности универзума, али научници се осећају нелагодно због могућности да шта год будућност може донети има везе са планом стварања и да природни процеси у космосу указују на унапред одређени крај. Исто као и са принципом синергије, ово би била још једна тачка разилажења између теолошке и научне космологије.

Имајући то у виду, иако се у прошлости претпостављало да информација, слично као и енергија, не може да прође кроз сингуларност као што је она из које се свемир појавио, недавна запажања потврђују да је пренос информација и енергије кроз сингуларност физичка чињеница.

Можда ће ово откриће охрабрити космологе данас и сутра да дозволе могућност превечног, пре-временског божанског нацрта који православна теологија стварања заговара и, заједно са њом, перспективу телеолошки условљеног универзума.

На крају, али не и најмање важно, без обзира на разлику у томе колико су телеолошке оцене валидне за теологију и науке, обе одбацују супернатуралистичку нарацију о изгубљеном савршенству које ће бити повраћено у далекој будућности.

ОТВОРЕНИ ЗАКЉУЧЦИ

За разлику од савременог креационизма, који конструише релативно скоро направљен свет, обликован искључиво од Бога из инертне материје лишене природне енергије и способности кретања, православна теологија стварања се традиционално залаже за разлику између Божијих дела стварања и дела организације. Бог је довео универзум у постојање ни из чега, устројио га тако да би се космос из првобитног хаоса довео у садашње стање доследности и сложености. Бог је радио, и још увек ради унутар и кроз природно кретање творевине. Ово обезбеђује јединство и повезаност свих ствари у космосу.

Оно што омогућава трајну конвергенцију божанских и космичких фактора јесте да је материја — или створена природа — натприродно конфигурисана, устројена изнутра.

Божанско устројство материје се односи на рационалне принципе у стварима којима се проводи предвечни нацрт универзума у конкретност постојања створеног и до божанских енергија које прожимају космос. Као резултат, универзум је отворено поље за вршење божанске делатности, активност која, због Божјег смиреног прилагођавања стању творевине, функционише у спрези са природним факторима који делују у универзуму.

Оно што узрокује ову ситуацију је истоветност између божанског нацрта универзума и Тајне Христа, оваплоћеног Логоса, чији знак, принцип синергије, карактерише све што се дешава у космосу.

Штавише, ова истоветност условљава целокупно кретање васељене ка будућем облику који одговара Христовој прослављеној људској природи — стању бесмртности и учешћа у божанском. Да би се постигао тај циљ, универзум пролази огромна пространства времена, пролазећи кроз сталне инфлације и дефлације или дијастолне и систолне трансформације.

Горња анализа, која илуструје аргумент који сам изнео у вези са посебношћу Православне теологије стварања, првенствено се заснива на традиционалним изворима, посебно светим списима и патристици. Због ограничености простора, нисам могао да се позовем на безброј других примера из подвижничких списа, химнографија, хагиографија и иконографије.

Поред тога, дао сам преглед мишљења савремених православних теолога, од којих су неки, мање-више храбро, употребили актуелно научно представљање стварности. Укупна отвореност ових старих и новијих аутора за научни поглед на универзум је вредна пажње. Надам се да је постало очигледно да је најбоље савремено православно богословље у потпуном сагласју са најбољим од ранохришћанских и средњовековних традиција и у ослањању на доступну науку у приказу стварности. За обоје, наука далеко од тога да представља опасност и нуди оквир у коме може бити традиционални поглед на свет ефикасно преформулисан и саопштен широкој публици.

Такође се надам да је мој приказ патристичког приступа науци јасно показао да такве референце не захтевају детаљно навођење научних идеја. Оно што православна теологија стварања преузима од научне космологије јесу њени овири који јој омогућавају да понови традиционалну поруку на начине који су данас разумљиви.

Из тог разлога нисам дао директне референце на научне радове – приступ који је уобичајен и старим и новим православним теолозима. Коначно, надам се да је из горе наведеног јасно да Православна теологија стварања, у складу са факторима о којима је било речи на почетку, не може бити повезана са креационистичком супернатприродношћу и да је већина православних, светоотачки утемељених, погледа на природни ток универзума компатибилна са тренутном научном парадигмом. Рекавши, и поновивши то, ова чудесна преписка, која може уродити и пастирским и мисионарским контекстима, не подразумева да православни поглед на свет неће задржати свој капацитет да разговара са културом науке, ако се та могућност у будућности појави.

98 Basil, Hexaemeron, 1.3.

99 Basil, Hexaemeron, 9.2.

100 Justin, First Apology, 42. Irenaeus, Apostolic Preaching, 67; Against the Heresies, 5.28.3.

101 Symeon, First Ethical Discourse, 1, 2, 4–5.

102 Maximus, Difficulties, 7; On Knowledge, 1:2.

103 Florovsky, Creation and Redemption, 44. Louth, “The Cosmic Vision,” 192–193. Stăniloae, Teologia dogmatică

ortodoxă, 3: 409–420. Theokritoff, “Creator and creation,” 70.

104 Maximus, The Mystagogy, 7.

Превео Давор Сантрач

ИЗВОРНИК: Protoprezviter Doru Costache, The Orthodox Doctrine of Creation in the Age of Science, Journal of Orthodox Christian Studies, 2019

Објављено: На Светог Николаја Мирликијског, 19.12.2021.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име