После „капље“ која га је погодила и готово потпуно парализовала десну страну тела у педесет другој години живота, лекар је сматрао да је готово немогуће да се Хендл  опорави. Познатог музичара и композитора је упутио у бању у Ахену.

Хендл се подвргао екстремном лечењу у бањи.  Иако су му лекари строго истакли да не сме да проводи више од три часа дневно у топлој лековитој води, како му срце не би отказало, Хендл је води проводио по девет часова, и то свакодневно. Резултати су се видели већ после седам дана, после две недеље рука му је повратила покретљивост. Последњег дан у бањи је већ потпуностио владао својим телом. Спремајући се за повратак, Хендл је застао пред локалном црквом, затим је ушао у њу и маестрално свирао на оргуљама. Тек кад је завршио партитуру, схватио је да је излечен.

„Вратио сам се из ада“ – рекао је, али његов ад тек је почињао. После низа успешних композиција, дође мрачно време. Смрт краљице и шпански рат прекиде изводбе његових дела, одузели су му приходе и отерали су га у дугове. Хендлов положаје био све гори. Повериоци су га гањали, критичари омаловажавали, а публика се показала равнодушном према његовом делу. Материјално стање му је било толико лоше да би допао тамнице, да га једна добротворна представа тога није спасила. Све то је сломило и његов гвоздени дух. Те 1740.год. обично је лутао Лондоном у вечерњим сатима избегавајући повериоце и жалећи што није умро.

После једног таквог лутања, 21.августа 1741.године враћао се у запуштени дом у којем је све било празно, без иједне ноте коју је требао да допише у започету композицију и наравно без иакокве композиције коју би започео. Макар је тако мислио.

Али сто није био празан. Џенсен, аутор прослављеног ораторијума Израел у Египту му је доставио нову понуду. Она је необично разљутила Хендла који је био очајан што се од њега тражи компоновање новог ораторијума у тренутку када он није способан да компонује ни неупоредиво једноставније композиције. У очајању се бацио у кревет, али сан му није долазио на очи те он изнова узе пошиљку коју је нешто раније бацио на под.

The Messiah – писало је, а већ приликом читања првих речи ораторијума, Хендл зачу музику у својој глави и тако је било наредних три недеље, током којих композитор готово да није спавао, јео и пио, већ само компоновао почевши од првих речи (које је схватио као личну поруку) „буди спокојан“ до троструког „амин“ којим се композиција завршава.

Коначно, претварање речи у тон било је завршено 14. септембра. Епилог овог стваралачког двига маестрално је приказао Штефан Цвајнг говорећи о „смрти и васкрсењу Геогра Фридриха Хендла“:

„Хендл се са муком подиже. Перо му испаде из руке. Више није знао где се налази, више није видео. Више није чуо. Осећао је само умор, бескрајни умор. Снага му беше исцрпљена, тело мртво уморно, чула збркана. Пипајући, кретао се поред зида као слепац. Онда паде у постељу и заспа као мртав.

То преподне слуга је три пута полако одшкринуо врата. Маестро је још спавао… У подне служитељ покуша по четврти пут да га пробуди… Кристофер Шмит  дође по подне као помоћ, јер Хендл лежаше још увек потпуно укочен… Кад увече поред свег дрмусања нису могли Хендла да пробуде – седамнаест часова он је лежао тупо и укочено – отрча Кристофер Шмит по лекара…

Међутим, угледаше служитеља како им маше обема рукама „устао је“, довикивао је он преко улице. „Ено га, једе попут шест носача.“…

И заиста, Хендл је седео за препуном трпезом… Тек што угледа лекара, поче да се смеје, и то се полако претвори у у громогласам хиперболичан смех… „Па до врага“ рече доктор Џекинс, „шта је то са вама, какав сте ви то еликсир попили? Као да ће те прснути од живота! Шта се то са вама десило?“

Хендл га погледа смејући се са ватром у очима. Затим се мало по мало уозбиљи. Полако устаде и приступи клавирчембалу. Седе и стаде радити рукама, најпре напразно изнад дирки. Онда се обазре, чудно се осмехну и пола гооврећи пола рецитујући, започе ону мелодију рецитатива „Гледајте, показаћу вам једну тајну“ – биле су то речи Месије, започете шаљиво. Али тек што беше заронио прстима у млаки ваздух, он се занесе. Хендл у свирању заборави и на себе и на друге, бујица свирања силно га понесе. Одједанпут се нађе усред свога дела, па је свирао, певао последње хорове, које је дотле формирао само неодређено, као у сну; а сада их је слушао први пут будан… и даље, све даље је свирао и певао до онога „амин, амин, амин“, и беше као да ће се просторија проломити од тонова, тако је јаку, тако силну снагу уносио он у музику.

Доктор Џенкис је стајао као ошамућен. А кад се Хендл најзад подиже, рече му збуњен и зачуђен, тек да би нешто рекао: „Човече, тако нешто никад нисам чуо. Као да је неки ђаво у вама.“ Али тада се Хендлово лице натмури, он се беше уплашио свог дела и милости која се беше на њега као у сну излила. Као да се и он застиде. Окрену се и рече тихо, једва су га други могли чути „Ја, напротив, мислим да је Бог био са мном.“

Неколико месеци после тога закуцала су два лепо обучена господина на капију куће … у којој се настанио отмени гост из Лондона, велики маестро, Хендл. Са пуно поштовања они му саопштише своју молбу. Ових месеци, рекоше они, Хендл је престоницу Ирске обрадовао својим дивним делима каква се у тој земљи никада нису чула. Они су знали да ће овде давати премијеру свога новог ораторијума Месија; није то мала част што хоће овоме граду, још пре Лондона, да пружи своје најновије дело. Па с обзиром на изванредни карактер тог концерта, може се очекивати необичан приход. Они долазе да питају не би ли маестро пристао да, у својој општепознатој доброти, приход од своје прве представе поклони добротворним установама које они заступају.

Хендл их погледа љубазно. Он је волео овај град који му поклања своју љубав, и срце му се растопи. Осмехну се и рече да пристаје на то, па нека само изволе рећи којим установама треба да намени приход. „Као помоћ затвореницима у различитим тамницама“, рече први човек, доброћудан и сед, „и болесницима у Мершеровој болници“, додаде други. Али, разуме се великодушан поклон би се односио само на приход од прве приредбе, а од осталих би припадао маестру.

Хендл одмахну руком: „Не“, рече он полако, „за ово дело нећу новац. Никада за њега нећу наплаћивати, ту сам ја дужник према некоме другоме. Нека оно остане заувек власништво болесника и затвореника. Јер и ја сам био болесник, а ово дело ме је излечило. И ја сам био затвореник, па ме оно ослободило.“

Извор: Звездани часови човечанства, Штефан Цвајнг

1 KOMENTAR

  1. Предивна прича, али на фотографији коју сте објавили уз текст налази се Јохан Себастијан Бах, такође барокни композитор њемачког поријекла.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име