Другог дана Божића на једној од наших телевизија приказиван је филм Тома. Имао сам предрасуде у вези са овим филмом зато што насловну улогу тумачи ноторни аутошовиниста. Ипак, из радозналости, погледао сам овај филм. Ваљда су и на ту црту наших карактера рачунали они који га већ ко зна који пут приказују на телевизијама! Нажалост, сада могу да кажем да је филм гори од мојих нимало позитивних очекивања, што више нема везе са атошовинизмом млађаног Марића, већ са концептом филма и скривеним „минама” којих је препун. Није претерано рећи да је гледање овог филма у мени изазвало гађење.

Филм Тома не приказује реалног, животног човека, са којим би се гледалац могао идентификовати. Као што је то урађено у познатом америчком филму Ход по жици који је екранизација живота чувеног кант-аутора Џонија Кеша. За разлику од Кеша, Тома је приказан као лутак, дакле тужна беживотна лутка, као што су тужне перике које у филму  носе фиктивни Тома Здравковић и Силвана Арменулић, а које су, очигледно и имале за циљ да обезживоте главни лик. Јер, како другачије објаснити да екипа која није ни мало непрофесиоална, онако скарадно одради „трансформацију” глумаца у ликове, осим жељом да се они и не прикажу као прави, живи ликови? Поједине патетичне сцене које су изазвале емоције у публици, комуницирале су са реалним Томом. Завиривањем у backstage и користећи идентификацију коју наш народ има са Томом Здравковићем,који је био и остао миљеник публике на свим просторима где се говори српски језик и разумеју речи његових песама. Ове „дирљиве” сцене су биле на фону да покажу тужну слику Томиног живота. Чак и када су потпуно неутемељене у реалним чињеницама о Томином животу, које су мање-више познате нашој јавности. Таква је, на пример, љубавна веза на коју се само алудира у филму, вероватно зато што је то пука измишљотиа, са Силваном Арменулић. Мало је вероватно да је таква „посластица” за жуту штампу остала тајна све до дана када нам је екипа филма Тома скинула мрак са очију. Сувишно је поменути у којој мери је неморално овако спекулисати о људима којима су и данас жива деца и супружници, али не само због тога, већ и због живе успомене на њих двоје који су били вољени од народа. У духу ове, назови љубавне, приче, лик Силване приказан је као хладнокрвне кучке.

Највећи проблем овог филма је пре свега у приказу Томе као кара-севдах лутке. Он је сав саздан од кара-севдаха и то је та душа о којој он прича. Његова душа проистиче из туге, из чемера, тако филм приказује Тому. Када га доктор пита да ли је он религиозан, он одговара – не, ни најмање, ја сам тужан човек. Дакле, за аутора овог дијалога, душа је исто што и туга. Са друге стране, душа народа, нашег народа није Србија, већ Југославија! Дакле, са душом је повезана Југославија. Та паралела која се прави између душе и Југославије видимо у акрибичном, строгом, рационалном доктору који покушава да лечи недисциплиниваног пацијента, Тому. Пацијент га у једном треутку пита – Докторе, да ли лечиш душу? Када научиш да лечиш душу, онда си прави доктор. Да би опет у једној другој секвенци филма, гледајући вести о распаду Југославије, рекао – Докторе, ко ће излечити Југославију? Значи, као што је душу немогуће излечити, тако је немогуће излечити и Југославију, али нас то води ка истости Југославије и душе која се у филму буквално сведочи намерним извргавањем чињеница. Наиме, Тому филм на последњи концерт води у Сарајево које је већ под блокдом! При том, ништа им не смета да на одјавној шпици напишу да јеТома умро 30. септембра 1991. године, када нема ни говора о барикадама у Сарајеву, и да је последњи концерт одржао у Титограду, 15 дана пре тога. У филму, препуна Зетра је његово предворје за Царство Небеско, у коме је загрљен са Кемалом и Даворином Поповићем и они му певају опроштајну песму. И тако Томина душа одлази у југословенски рај, или ништавило. Наравно, оведе је реч о тужном лутку из лошег филма, а никако о стварном човеку, Томи Здравковићу.

Југославија је свеприсутна у овом филму, снимљеном у Србији 2021. године. Она је мотив, амбијент и основна инспирација фиктивном Томи. Он се Њој враћа из Америке, напушта дакле „амерички сан” да би се вратио својој вољеној домовини Југославији, и на том путу дочекује га насловница NewYorkTimes часописа  на којој је лик Јосипа Броза Тита! Дакле, Тито је вођа, победник, Титова Југославија је Томино уточиште. Ничим се не да наслутити да се Тома Здравковић није вратио из Америке из најједноставнијег разлога, а то је његова америчка невидљивост. Тома је у Југославији био мега звезда, могао је живети удобан и лагодан живот, у Америци он је био један од многих странаца чија музика никада не би пронашла свој простор на америчком музичком небу.

Овај југословенски мит је једна од скривених бомби које смо поменули на почетку овог текста.  Друга је Босна. Унитарна. Онаква каквом је сањају у Бриселу, Анкари и данашњем Сарајеву. Онаква какву им „квари” постојање Републике Српске. Како се филм Тома бори за унитарну Босну? У њему, ни мало случајно, Босну и „босански сан” заступају и позната лица која не припадају муслиманској заједници – Даворин Поповић. Затим, главни споредни лик, Силвана Арменулић, која је родом из Босне, у филму говори наглашеним бошњачким дијалектом. Лако је утврдити, хвала Богу за Јутјуб, да Силвана није ни изблиза тако говорила. Зашто је онда ово потребно овом филму и његовим ауторима? Кога заступа и у чије име у филму говори лик Силване Арменулић? Можда би о томе требало упитати аутошовинисту вишег реда, која у филму тумачи лик Томине мајке, Мирјану Карановић!?

Оно што оставља најгорчи укус у устима је финале филма. Болесни Тома лежи у болници у коју пристижу рањени српски војници. Мора се за њих направити места! Неко треба да се помакне да легну рањени дечаци. Али, они су безлични за нашег редитеља. Или нису? Имају лице, лице рата! Кроз болницу маршира војска. Сцена подсећа на Партизанске филмове и упад Вермахт војника у болнице, школе и друге установе. Овај филм, замишљен као фејк лимунада о животу славног боема, негде у скривеним ћошковима свог постојања крије потребу да се Срби сатанизују, нацификују, да би се онда, ваљда, одбранили они који упорно заговарају потребу за њихову денацификацију, а међу којима су врло гласни Милан Марић и Мирјана Карановић, главни протагониси овог филма.

У светлу свега изреченог можемо се запитати да ли је теорија о нападу редитеља Томе на редитеља Даре заправо идеолошки инспирисана потребом редитеља Томе да створи нови југословенски културни простор?

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име