Стеван Сремац је један од најзначајнијих представника српског реализма. Писац „Поп Ћире и поп Спире“, „Зоне Замфирове“ и многих других дела свој радни век је провео као професор. Био је традиционалиста и идеалиста, љубитељ Сервантеса и Гогоља.
Детињство и академски пут Стевана Сремца
Стеван Сремац је рођен у занатлијској породици 23. новембра 1855. године у Сенти. Рано губи оба родитеља, па бригу о њему преузима његов ујак познати књижевник и академик, Јован Ђорђевић. Одрастање са ујаком оставља дубок траг на Сремца у виду приклањања либерализму и похађања Велике школе. Сремац прелази у Београд, ту 1874. године завршава Прву београдску гимназију и уписује се на историјско-филолошки одсек у Великој школи.
Сремац се још као студент, добровољно пријављује и 1876. године одлази у рат за ослобађање Југоисточне Србије и Ниша од Турака. Kада се 1878. године вратио из рата, дипломирао је на историјско-филолошком одсеку у Великој школи. Након дипломирања, док се спремао за професора историје, радио је као практикант у Министарству финансија, да би септембра исте године био постављен за професора тек отворене гимназије у Нишу. У тој гимназији предавао је краснопис, цртање,немачки, морал, српску граматику, српску историју, општу историју и географију. На том положају остаје до 1881. године када бива пребачен у Пирот из политичких разлога. Тамо се није дуго задржао, Министарсво просвете га је вратило у Ниш 1883. године где је са осталим професорима гимназије радио на оснивању позоришне дружине „Синђелић“. У Нишу остаје до 1892. године када се враћа у Београд и започиње свој књижевни пут.
Заступање либерализма је од Сремца направило великог конзервативца, заљубљеника у прошлост и идеализовање националне прошлости, апсолутног противника свега новог у политичком и друштвеном животу. Професорски испит је положио 1890. године након 11 година рада у просвети. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду.
Стевана Сремца – Kњижевно раздобље
Стеван Сремац је почео да пише у својој 33. години. Хронике које је писао биле су беседе у форми дијалога у којима се супротставља славна прошлост и лоша, нова садашњост. Прва хроника која је изашла звала се „Владимир, краљ Дукљански“ и издата је под Сремчевим псеудонимом „Сенћанин“. Сремац је много волео свој родни град Сенту, али након доласка у Београд, више никада није посетио тај град. Нешто касније Сремац је своје издате хронике груписао и издао као књигу под називом „Из књига староставних“. У којима се осети пишчева жеља и снови о великој Србији. Реалистичну прозу је почео да пише након повратака у Београд. Прва реалистичка приповетка коју је Сремац написао била је „Божићна печеница“(1893), након чега су уследиле и „Ивкова слава“ (1895), „Вукадин“(1903), „Поп Ћира и поп Спира“(1898) и „Зона Замфирова“(1906). Дело које је Сремцу донело велику књижевну славу било је „Ивкова слава“, оно је имало и своју премијеру на сцени београдског позоришта неколико месеци након изласка самог дела.
Сремчева дела су везана за три релације: Београд-Ниш-Војводина. Период који је провео у Нишу му је послужио као период прикупљања материјала, посматрао је и упијао околину и људе. Сремац је био познат као „писац са бележницом“, његова дела су реалистична са дозом хумора у себи. По познавању домаће и стране књижевности он спада у најобразованије писце 19. века у Србији. Kао приповедач Сремац се поистовећивао са Јаковом Игњатовићем. Двојица писаца су делили неколико исти интересовања и неговали су сличне вредности попут конзервативности и традиционализма, идеализације прошлости и хумора.
У неким Сремчевим делима се може приметити борба између две стране пишчеве личности: Сремац политичар и грађанин и Сремац писац. Kао политичар Сремац је на страни конзервативних идеја и на страни оних који владају, негодује сиротињу и слободноумност. Kао грађанин је на страни старог и патријахалног, на страни времена које се мења и полако гаси. Док као писац Стеван Сремац надвладава све оно друго и ствара дела праве уметничке вредности. Његова моћ запажања и претапања виђеног у дела нам је оставила романе и приповетке који су непроцењиви.
Примљен је у Српску академију наука и уметности као стални члан фебруара 1906. године. Стеван Сремац је умро 25. августа 1906. године у Сокобањи после кратке и изненадне болести.
