Преамбула

Ми, чланови Сабора канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава, промовишемо и подржавамо свету и неприкосновену суштину људског живота.

Стални изазови нашег времена подстичу нас да објавимо свеобухватнију изјаву о односу Православне Цркве према људском животу, а посебно о престанку људског живота. Припремљенa од стране нашег Одбора за Цркву и друштво, а потврђена од Скупштине у целини, ова декларација има за циљ да сажето артикулише православно хришћанско учење за вернике и да настави традицију Цркве као светионика и сведока живота који нам је слободно дат од доброг Створитеља.

Светост живота

Светост живота се дели са свим створењима и творевином коју је обликовао и створио наш заједнички Створитељ. Од једноћелијских организама до биљака, од гмизаваца до птица или мишева до слонова – сви су створени и стога свети.

„Бог је видео све што је створио, и било је врло добро“ (Постање 1:31). Будући тако, наша је одговорност као људских бића да се према свим животима односимо на одговарајући начин: са пажњом, поштовањем, понизношћу и љубављу.

Људски живот је Свет и Неповредив

Признање сваке људске личности као створене по лику и подобију Божијем, предодређеном за вечни живот и стога, светом и неприкосновеном, јесте камен темељац хришћанства.

Кроз црквене каноне, догму и морални кодекс кроз векове, ми смо потврдили ово схватање људског живота од материце до гроба. Ово убеђење учи и сведочи Православна Црква у свим својим облицима широм света данас. Сав људски живот је и светиња и неприкосновен, без обзира на године, здравље или било који други статус. Људски живот, укључујући слободну вољу, с правом се схвата као дар од Бога, који треба да се негује и поштује. Свима нам је суђено да „имамо живот и да га имамо у изобиљу“, као што знамо од нашег Доброг Пастира (Јован 10:10-11). Када се људски живот схвати на овај начин, ми смо склони да дубоко бринемо једни о другима и да негујемо и штитимо сваку особу.

Одузимање људског живота

Свако намерно окончање људског живота је одбацивање његове светости и неприкосновености и неприхватљиво је. Ово укључује смрт нерођене деце абортусом, убиство у миру или рату, самоубиство и еутаназију.

Црква оплакује прерано окончање људског живота, и настоји да служи са саосећањем и милосрђем у овим ситуацијама.

Убиство

Убиство је јасно осуђено у Светом Писму и пракси Цркве, као што се чује у Старом Завету: „Не убиј“ (Излазак 20:13 и Поновљени закони 5:17), а Језекиљ 18:32 објављује: „Јер ја немам задовољство у смрти било кога, говори Господ Бог. Окрени се, дакле, и живи.”

Ужасна злоупотреба наше Богом дане слободне воље да прекинемо живот другог је одбацивање схватања живота као дара. Црква никада не одобрава убиство, али у овом палом свету насиље, укључујући и убиство, је нажалост свакодневна стварност. Редовно смо сведоци трагедија индивидуалних убистава, масовних убистава, као и рата у нашем савременом друштву.

Такво убијање је у супротности са схватањем људског живота као светог и неприкосновеног, уместо тога третирајући људски живот – или одређене људске животе – као бесмислене, непотребне и недостојне бриге и поштовања.

Ове радње изазивају даље занемаривање људског живота кроз ране и трауме – физичке, духовне и менталне. У случају рата, даља деструкција се сеје кроз расељавање људи. Животи војног особља и цивила на свим странама оружаног сукоба разбијени су њиховим искуством овог оцрњивања живота. Улога Цркве у рату је да непоколебљиво сведочи своје разумевање људског живота подстичући мир, као што се свештеник моли у анафори „за грађанске власти и наше оружане снаге, дај им да управљају у миру, Господе, да у миру своме и ми можемо да живимо мирно и спокојно, у свој побожности и врлини.”

Постоје тренуци када особа убија у самоодбрани или у одбрани других. Службеници закона као и војници могу бити стављени у позицију у којој морају изабрати да убију да би бранили невине. Ово убиство је такође трагедија, чак и када је мотивисано без злобе или ината, већ из нужде.

Црква жали за губитком живота услед убијања било које врсте, из било ког разлога. Она оплакује овај губитак заједно са ожалошћенима и пружа им помоћ и наду. Црква такође пружа пут за духовно исцељење и покајање за оне који су одузели живот, верујући да тешку штету нанету души убиством може исцелити само Велики Лекар.

Самоубиство

Одузимање сопственог живота је одбацивање Божјег дара живота.

Самоубиство је чин убиства себе и трагичан промашај људског живота. Црква никада не може толерисати самоубиство, али има саосећања са онима чије су сопствене борбе или болести толико екстремне да се окрену самоубиству.

Раније је наша скупштина (тада СЦОБА) писала: „Док људска слобода није била уништена падом и духовни фактори, као што је акедија (духовна утрнулост), и физички фактори, као што је депресија, могу озбиљно да угрозе нечију способност да јасно расуђује и делује слободно“ (Пасторално писмо о самоубиству, 2007).

Ми често, уз молитвену разборитост и по нахођењу Епископа од случаја до случаја, приносимо црквене сахране и парастосе у случајевима самоубистава, и тугујемо са ожалошћеним и служимо ожалошћеним када вољена особа изврши самоубиство.

Еутаназија

Последњих година, могућности за болесне особе да одлуче да окончају сопствени живот су се повећале са приступом лековима који убрзавају смрт и законима који дозвољавају лекарима да помогну у смрти својих пацијената.

Црква тугује због бола и патње коју многи људи доживљавају у овом животу, али не може и не одобрава било који облик еутаназије. Као и код других облика самоубиства, Црква, из саосећања и за мртве и за ожалошћене, може, уз молитвену разборитост и по нахођењу епископа од случаја до случаја, понудити сахрану и погребни обред у неким од ових ситуација.

Што је најважније, ми се залажемо за саосећајно палијативно збрињавање и настављамо да се молимо за „добар хришћански завршетак наших живота“ и смрт која је „мирна, без срама и бола“, док се молимо у нашим службама.

Смртна казна

Закони многих места широм света дозвољавају смрт као казну за ужасне злочине.

У овим случајевима, схватање православне цркве о људском животу као светом и неприкосновеном одступа од схватања људског живота код многих народа или држава. Када је руља погледала у Исуса да оправда смртну казну за жену прељубницу, Он је одговорио: „Нека свако међу вама који је без греха први баци камен на њу“, а затим јој је саосећајно рекао: „Од сада немој поново грешити“ (Јован 8:2-11).

У писму Светог Павла Римљанима излаже се учење нашег Господа: „Не враћајте никоме зло за зло, него водите рачуна о ономе што је племенито у очима свих… љубљени, никада се не светите, него оставите места гневу Божијем; јер је написано [у Поновљеним законима 32:35], ’Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ‘“ (Римљанима 12:17-19).

Црква, из учења Исуса Христа и ране Цркве, зна да није улога људи, нација или држава да прерано окончају живот из било ког разлога. Одређени одломци из Старог завета се понекад користе као оправдање за смртну казну – као што је „ко год смртно удари човека биће погубљен“ (Излазак 21:12) – али сам Христос, који је једини Судија света ( Јован 5:22), преоријентише људско разумевање старозаветног закона.

Он радије прашта него осуђује и више воли него мрзи.

Абортус

Наше спасење почиње зачећем. Чудесно зачеће Богородице њеног сина и Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа означава почетак новог живота и наде у свету.

Док певамо у тропару који прославља Благовести: „Данас је почетак спасења нашега, откривење вечне тајне!“ Наш литургијски календар укључује и друге празнике зачећа, укључујући и Зачеће Пресвете Богородице праведне Ане и Зачеће Светог Јована Крститеља од његових родитеља Јелисавете и Захарије. Црква је ове прославе интегрисала у свој живот не само као афирмацију ових личности које су имале тако важну улогу у историји спасења, већ и зато што нас ови празници уче да је људски живот дарован од Бога и да је порекло сваког новог човека јасно неодвојиво од зачећа. Стога је људски живот у својим најранијим манифестацијама у материци светиња и неприкосновен.

Сваки чин прекида живота у материци – било да се ради о абортивним лековима, медицинским процедурама или деструктивним понашањем – пориче ову истину, сматра се убиством и ризикује ужасне духовне последице за оне који су укључени.

Као и у сваком случају греха, милост и исцељење – а не одмазда и казна – су пут Господњи.

Црква је позвана да служи онима који траже абортус, онима који су имали или су били присиљени да абортирају и онима који су абортирали, знајући да се абортус често тражи због сиромаштва, злостављања, принуде, занемаривања, очаја, или утицај етоса који негира живот који је постао друштвена норма.

Црква и други програми које спонзорише црква и који пружају духовну, физичку, психолошку и финансијску подршку будућим самохраним мајкама и паровима у ситуацијама у којима се размишља о абортусу, као и младим породицама којима је потребна додатна нега, треба да буду снажно подржане од стране Цркве и верних. Тренутни друштвени трендови одобравају абортусе због онога што неки перципирају као непожељне људске квалитете, укључујући физичке или хромозомске абнормалности, или мање пожељан пол. Црква цени, поштује и брине о свим облицима људског живота и стога никада не одобрава абортус у овим случајевима. Сваки људски живот је вредан наше молитве и заштите.

Архијерејски сабор је раније признао да постоје „ретки, али озбиљни медицински случајеви у којима мајка и дете могу захтевати ванредне радње“ (Изјава о светости живота, 2019);  и Сабор епископа подржава алтернативе женама у кризним трудноћама, 2021). Ово се односи на трагичне ситуације у којима ће  мера прекида трудноће сачувати живот.

На пример, ако ће и мајка и нерођено дете скоро сигурно нестати ако се трудноћа настави, али ће мајка вероватно преживети ако се изврши абортус, Црква жали због трагедије ситуације и даје простор за расуђивање мајке, оца и пароха као најживотворнији начин деловања.

Ипак, ове ситуације су јединствене и необичне и ни на који начин не одобравају абортус као норму.

Штавише, Црква не прихвата савремено размишљање које повезује слободну вољу са правом на абортус. Настављамо да бескомпромисно одбацујемо свако прихватање абортуса, стварајући милосрдан и саосећајан пут за све оне који су доживели абортус да се врате у Цркву и да се поново посвете људском животу као светом и неприкосновеном.

Побачај

У великој већини случајева, ненамерни и веома чести губитак раног људског живота кроз побачај, мртворођеност или смрт новорођенчета разликује се од намерног завршетка живота; не укључује чин слободне воље, већ је резултат нашег несавршеног света.

Црква треба да ожали овај губитак веома младог живота, а породица саосећајно саслужује. У том циљу, наставићемо да пружамо нове обреде и начине за решавање ових околности, које укључују молитве жалости, саосећања и исцељења.

Закључак

Последица наше Богом дане слободне воље је да су људи способни или да одбаце или да се заједничаре са Богом. Православна црква тугује због одбацивања Бога у намерном одузимању људског живота и слави могућности приближавања Богу које долази са схватањем људског живота као светог и неприкосновеног.

Наша сврха је да живимо живот у изобиљу кроз заједницу са нашим Створитељем. Ми, Архијерејски Сабор, надамо се да ће схватање људског живота као доброг и истинитог дара зрачити Црквом и светом, и даље се молимо са вернима „за мир целог света, за стабилност светих цркава Божијих и за јединство свих“.

НАПОМЕНА ПРЕВОДИОЦА: Сабор канонских православних епископа чине епископи свих аутокефалних канонских сестринских цркава, укључујући и СПЦ,  које делују на територији САД.

ИЗВОР. https://www.assemblyofbishops.org/news/2022/human-life-sacredness

ПРЕВОД: Давор Сантрач

Објављено:23.06.2022.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име