Недавно сам прегледао неки онлајн материјал и наишао на разговор између неверујућег скептика и хришћанског апологете.

Постављено је питање (одмах у главу): „Зашто рођење од девице?“

Апологета је добро одговорила, дајући прилично уобичајено објашњење „зашто је Христос морао да се роди од девице“.

Нешто ме у томе оставило празним.

Размишљајући о томе – рекао бих да је мој проблем био у томе што је питање било погрешно.

„Зашто рођење од девице?“

Да ли је питање филозофа, односно да ли су питања које постављамо о стварима укорењена у њиховој неопходности. То је начин на који расправљамо једни са другима. Кажемо да нешто мора бити истина…јер…и наводимо разлоге који описују његову неопходност.

То је погрешaн начин разговора о Богу или стварима Божјим.

У Богу нема потребе.

Он је потпуно слободан и не постоји „јер мора“ да постоји.

Ако бисмо могли да наведемо такав разлог – онда би сам тај разлог био испред Бога.

Не постоји „претходно“ Богу.

Желимо да „осмислимо“ свете ствари или да закључимо да су бесмислице.

Не схватамо да је „свето“ оно што чини смисао могућим.

Свето је пре чула.

Што нас враћа Богородици…

Ако је чулно вођено питање нужности („зашто је Христос морао да се роди од девице?“) погрешно питање, које би било исправно?

Укратко, право питање би било: Шта ово значи?

Девичанско рођење нам није дато као аргумент нужности.

То је откровење.

То нам нешто говори.

А то нешто што нам говори описано је као мистерија.

Постоје ствари о универзуму, о Богу, о нашем месту у свим стварима које се не могу видети одвојено од сочива девичанског рођења.

Штавише, ове ствари неће бити познате као „чињенице“ (информације којима можемо манипулисати и којима можемо управљати за своје циљеве).

Способност да се види и зна без разумевања и манипулисања је, у нашем модерном свету, нешто што се често губи и заборавља (или се никада и не научи).

То је способност за чуђење и страхопоштовање, сама основа славословља.

Оно што је заборављено није само „како“ то учинити, већ да је таква акција средство сазнавања.

Девичанско рођење је одличан пример оваквог сазнања.

У православној литургијској традицији, рођење од девице (и Богородица) су нешто попут теме која се провлачи кроз све ствари. Она се види на мноштву слика: Горући грм, Ковчег завета, Аронов штап који је пукао, Прелазак Црвеног мора, Непосечена планина (у Данилу), Источна врата у визији Језекиљевог храма, Јаковљеве лествице, Руно Гедеоново и листа се наставља…

Разматрајући такву листу, могли бисмо да се запитамо: „Како су уопште све ове ствари сличне једна другој?“

Поделићу са вама нешто од онога што разумем у овоме.

Зачеће Христа од Девице је пример необјашњиве немогућности.

Са собом носи познати облик контрадикције и парадокса. То није само немогућност – то је немогућност која је у супротности са самом собом: девице не остају трудне.

То није оно што девице раде.

И тако, Марија добија титуле које су контрадикторне: Богородица, Невеста Невенчана итд. Ово није само (иако јесте у највећој мери) тачно за њу – то важи добрим делом и за оно што знамо о Богу.

Говоримо о универзуму који настаје „ни из чега“.

Постојању из непостојања.

Контрадикција.

Приче у Светом писму пуне су немогућих примера.

Међутим, примери не указују на пуку могућност чуда.

Чуда имају свој карактер који указује на образац и значење.

Чуда су сама по себи откривајућа као и приче које их окружују.

Када Свети апостол Павле пише о томе, то је првенствено око теме Крста. Крст дели исто откривење Божије мудрости које се може уочити у Богородици.

Занимљиво је да нико не говори о крсту као о „чуду“.

Ипак, он је највеће чудо.

Има обележје парадокса и контрадикторности.

Свети апостол Павле описује Христа Распетог као „мудрост и силу Божију“ (1. Кор. 1:24). Свети Максим Исповедник је рекао: „Ко разуме тајну крста, све разуме.“

Крст је очигледна слабост и пораз.

То је „будалаштина“ у очима многих, примећује Свети апостол Павле.

Али ово иде у саму срж Божјег дела у свету и иде у срце Божјег самооткривења свету.

Волимо да замишљамо да знамо шта значи реч „Бог“ и да је често примењујемо на „Онога описаног у Светом писму“.

Често је та „дефиниција“ погрешна.

Свето писмо показује Божју самодефиницију, ону која се прилично разликује од наших популарних и нама пријемчивих појмова.

„Слабост“ и „безумност“ су ствари које обично не повезујемо са Богом, али се посебно поистовећују са Њим у Новом завету.

У читавом сведочанству Светог писма постоји доследна Божија склоност за слабе, презрене, другорођене, безумне, најмање вероватне.

О томе размишља Свети Павле:

Јер гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по тијелу, ни много моћних, ни много племенита рода; Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке;И што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте

(1. Кор. 1:26-28).

Током хришћанске историје, заборављање овог карактера Божјег откривења доводило је до понављаних катастрофа. Велике злогласне јереси често су спонзорисали цареви. Друге су биле дело оних који су себе замишљали мудрима.

Злоупотреба моћи (која је била превише честа у нашој историји) је углавном била „у име Бога“, иако је сам Бог јасно открио празнину такве такозване моћи.

Живот Цркве и њено Предање непрестано нас призивају истини.

Стојимо пред Богородицом, чудећи се слабости њених речи упућених анђелу: „Нека ми буде по речи Твојој.“

Ту је права снага.

Стојимо пред Крстом са страхопоштовањем и дивљењем, знајући да једино када се Крст манифестује у нашим животима („Распет сам са Христом, а ипак живим“) можемо заиста спознати Бога.

Нема спасења осим Крста, јер се ту најдефинитивније Бог открио свету.

„Својима је дошао и своји Га не примише.“

На Јутрењу се молимо: „Благословен си, Господе, научи ме наредбама Твојим“.

Наша пажња је правилно усмерена ка тајни спасења која је садржана у откривењу које нам је дато („Наредбе Твоје“).

Њима се не овладава памћењем или рационалном анализом.

Они нам се откривају у дубини срца док сами себе приносимо Богу.

То је тајна у којој се Црква традиционално моли (и ту у противречности): „Пресвета Богородице, спаси нас!“

Отац Стивен Фримен

ИЗВОР: https://blogs.ancientfaith.com/glory2godforallthings/2022/12/28/a-virgin-gave-birth/

ПРЕВОД: Давор Сантрач

Објављено: 29.12.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име