Седма и последња хијастичка паралела Пс 23 обликована је у обрасцу синтетичког паралелизма. Он се налази у средишту псалма и представља његову средишњу, односно најзначајнију поруку.
Права стих-линија овог паралелизма наше мисли враћа унатраг у амбијент древног семитског Оријента у којој није постојало ни јасно веровање у васкрсење тела (и свеукупне личности), нити јасно развијено учење о свету иза гроба – шеолу. Израз сен смртни највероватније представља алузију управо на земљу сенки у којој стању аветињског постојања без живота (и било каквих осећања, осим осећања безосећајности) ходе умрли, а немртви. Вероватно да писац у овом случају не употребљава непосредно израз шеол (гроб, пакао, земља сенки) зато што описује спољашњи доживљај тог места. Најбољи опис који жив човек може дати у сусрету са светом умрлих, а немртвих, заправо и јесте долина сена смртнога.
Како се живи човек могао осећати у овој безживотној земљи којом ходе не-мртве авети?
Сусрет са долином сени смртне није могуће описати бројним изаразима и богатим сликама са којима се у псалмима сусрећемо када њихови писци описују смртне опасности. Заправо, није га могуће описати уопште.
То је вероватни разлог због којег псалмиста и не покушава да опише свој доживљај проласка кроз долину сени смртнога.
Изостављајући сваки опис, он заправо читатеља наводи да сам покуша да замисли и доживи то искуство.
Неизречена, али јасно представљена сцена у сећање дозива приказе древних грчких митова у којима јунаци какав је Орфеј, вођени љубављу улазе у хад трагајући за вољеним особама. То су величанствене приповести о сталним, али увек неуспешним покушајима човека да надвалада смрт и болну растављеност од вољених, неизоставу последицу смрти.
У мисли древног семитског Оријента, ова земља мртвих била је у потпуној супротности са зеленим пашама и тихим водама земље живих о којима поје Давид у првим стиховима псалма величајући великог Он-Пастира (Пс 23:1-2). Наравно, још снажнија супростављеност шеола формира се у односу на опис човека који, са обилно напуњеном чашом благослова, пребива за богато припремљеном трпезом Ти-Домаћина у његовом дому (Храму) који је је исходиште пунине живота.
Долина сени смртне, свакако је ужасавајућу место, а пролазак кроз њу нешто пред чим и најхрабрији оклевају, али не и псалмиста који наредним речима прве стих-линије формира тзв. моменат превареног очекивања – снажни реторички поступак који се употребљава са циљем да се читатељ/слушатељ изненади и шокира.
Да ли је могуће веће изненађење него у ужасавајућем сусрету са долином сени смртне који превазилази сваку смртни опасност могућу у земљи живих, усликнути: нећу се бојати зла?
Такав усклик, у најнеочекиванијем тренутку, засигурно је морао протрести древног слушатеља псалма, вероватно чак и више него савремене читатеље. Није тешко претпоставити да се у уму тог слушатеља роје питања: како, зашто? А древни песник, можда против кратке паузе, одговара на њих речима: јер си ти са мном, и затим наставља обликујући другу стих-линију хијастичког паралелизма: штап Твој и палица Твоја, они ме теше (јевр. израз теше,код нас преведен са теше, можда је боље превести са додирују).
Ово је преломни моменат у псалму, моменат када Он, постаје Ти, моменат када пастирски штап, постаје царска палица, моменат сусрета Бога и човека.
Но где се тај сусрет одвија?
На зеленим пашама и тихим водама Ханана?
За трпезом у храмовом дому небеског цара?
На правим стазама кроз негостољубиве крајолике Јудеје?
Пред непријатељима којима, својим обедом на очиглед њима, доказујемо неприкосновену надмоћ?
Не, тај сусрет се догађа на најнезамисливијем месту – у долини сени смртнога, у шеолу. Шеол је место где утеха коју пастирски штап доноси залуталој и на смрт уплашеној овци, место где тај штап постаје царска палица која испружена ка оном који приступа цару значи додир живота (Jст 4:11; 5:3; 8:4-5). Шеол, место смрти, је место где долази до сусрета, додира и сједињења и поистовећивања бесмртног Пастира и Цара и на смрт осуђене овце и човека.
Чини се заправо да је то и једино могуће место сусрета Бога и човека, једино место на којем Бог „може да пронађе“ сваког човека, био он знаменит или непознат, сиромах или богат, верник или невреник, заправо место које многе невернике преобраћа у вернике, али и многе вернике чини неверницима, место у којем одјекује само једна реч, само једно питање: зашто си ме оставио?Све теодикеје покушавају да дају одговор на ово питање, али он може да се добије само у одрицању од трансцедетног Бога јер како је писао о. Јустин Поповић:
„трансцедентног Бога је немогуће оправдати јер за то не постоје ни логички ни мпиријски аргументи. И то је мало. Трансцедентног Бога не треба оправдавати, јер није заслужио. Бог који није био у човеку, нема права да буде Бог измученом човечанству. Само Бог који је био у човеку, који је живео живот човека, који је одстрадао сва страдања… а да при томе није изгубио ниједну од својих божанских особина, само такав Бог може оправдати себе пред напаћеним човечанством... Такав Бог био је, јесте и биће само Христос. Он је својим човечанством оправдао Бога, и својим Божанством је оправдао човека.“
Велики српски песник новијег времена, Миодраг Павловић, као основну разлику између Старог и Новог завета препознаје чињеницу да:
Из бездана запева псаломопојац Давид. Из дубине је молио Бога војски да га заштити од непријатеља. Да се Божија рука спусти доле и да га извуче на видело дана.
Са Христом је друкчије, Он се са нама спушта у јаму где је очајање и стоји нам уз раме, као да је у исту замку и он ухваћен. На крсту је са њиме и наше раме. Спаситељ је човеков талац. И певамо заједно нешто као псалам.
Уколико је Павловић у праву свом разумевању дијалектике Старог и Новог завета, а чини се да јесте, ове речи псалма представљају не само снажну поетску слику којом човек изражава своје уверење у неприкосносвеност божанске заштите, већ и величанствено пророштво о Великом Пастиру који душу своју полаже за овце своје (Јн 10:11.14.17-18), Пастиру који силази у бездан смрти да би из њега извадио залутало јагње, Цара који силази са свог небеског трона да би на њему направио места за своје сапрестолнике.
Уколико би покушали да у категоријама Пс 23 изразимо древни свеоотачки исказ Бој постао човек, да би човек постао бог (по благодати), могли би да кажемо да је Небески Цар, који је узео обличје Великог Пастира, постао јагње Божије које на себе узима грех света (Јн 1:29.36), да би залутале овце паше његове (Ис 53:6; 1Пт 2:25) постале не само пастири његовог стада (Јн 21:15-19), већ и његови сувладари у Hебеском царству (Oтк 5:10).
Нека је благословен почетак ове седмице страдања Онога чијом се раном ми исцелисмо (Ис 53:4-5; 1Пт 2:24).
Јован Благојевић
