Све за нас може постати извор дивљења, радости и надилажења досадне рутине свакодневице. Души је довољно само да срете некога кога воли, да чује нечију лепу реч, да види нешто лепо и пријатно да би се обрадовала, да би у себи осетила благодарност Богу. Зар је то мало – срести се са другим човеком, боголиким створењем Божијим, са творевином Божијом, која је препуна светлости и љубави Божије“

Неопходно је да се научимо да себе, и друге, и свет око седе гледамо на другачији начин – са благодарношћу Богу, као дар Божији нама! Треба да се научимо да благодаримо Богу за оно што нам је дао и што имамо! Треба да се научимо да у молитви говоримо Богу: „Господе, научи ме да благодарим за сваки добри дар који си ми даровао, али и за све животне непријатности, тешкоће, проблеме и невоље са којима се сад суочавам и са којима ћу се тек суочити! Помози да схватим да је то то, такође, дар мени, ради мог спасења!“

Али, то је виши степен благодарења. Најпре треба да се научимо да благодаримо за оне добре и пријатне дарове које нам Бог даје и тада ће наша душа постати духовно мекша, срце отвореније за Бога и људе. Тада ћемо бити у стању да осетимо да све што нам се догађа у животу може да се претвори у извор дубље, духовне радости и осећања смисла.

Живот је дубински прелеп, али д аби човек то осетио мора де духовно пробуди, да живи у покајању, да се труди и смирава. И Бог ће му даровати своје просветљење!

 

 

Из књиге – Духовни живот у свету без Христа

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име