Након завршетка првог дела Великог поста одн. Св. Четрдеснице и прослављеног празника Уласка Христа у Јерусалим (Цвети) наступа Страсна седмица тј. Велика недеља.
Називи Велика недеља и Страсна седмица долазе од указивања на велике догађаје за наше спасење, који су се те недеље догодили и великих страдања Христових.
Ово је други пост, и заправо, то је Васкршњи (пасхални) пост, пост који претходи празнику Васкрсења Христовог.
Васкршњи пост није увек трајао целе недеље, као што траје данас. Понегде је трајао један дан, понегде два дана, понегде 40 часова, по броју часова колико је Спаситељ боравио у гробу (од Великог петка), а временом се продужио на дане од понедељка. О томе нам сведочи Св. Иринеј Лионски у писму папи Виктору (које нам преноси Јевсевије Кесаријски у 24. глави своје књиге „Историја Цркве“): „Једни сматрају да је потребно постити један, други да је потребно постити два, а неки да је потребно постити више дана. (…) Сва та разноликост око поста није настала у наше време него много раније (…) И све то не треба да буде разлог да нарушавамо мир, као што ни разногласје по питању поста не треба да ствара разне вере.“
Велики понедељак, Велики уторак и Велика среда
Ових дана Христос борави у Јерусалиму или у ближој околини, поучава и проповеда, а непријатељи се договарају да га убију. Богослужењима ових дана Црква нас позива на ход у сусрет страдањима Христовим, односно, да у том сусрету следујемо Христу на Његовом путу страдања и крсне смрти, по еванђелским речима самог Спаситеља: „Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде“ (Мк. 8;34).
У ове дане прочита се целокупно Четворојеванђеље и цео Псалтир (осим псалма 118. који се односи на Велику суботу).
На Велику среду завршавају се земни поклони са молитвом Св. Јефрема Сиријца („Господе и владару живота мојега…“).
Велики Четвртак
Прва асоцијација када се помене Велики Четвртак, у огромној већини случајева је читање дванаест Јеванђеља о страдању Христовом, што се обавља тога дана увече.
Иако та перцепција преовладава, она је ипак погрешна.
Захваљујући претурању литургијског времена кроз историју, дошли смо до тога да се ових дана вечерња богослужења служе ујутру, а јутарња служи увече (где се молимо да нас Господ подигне са постеље, а нисмо ни легли). Тако се и Литургија на дан установљења Вечере Господње служи ујутру. И то пролази готово незапажено; утапа се у неки редовни след великонедељних богослужења, а будући да је то за многе радни дан, ова Литургија за њих остаје недоступна и непозната.
Међутим, иако се налази унутар Страсне седмице, Велики Четвртак је празник; велики и свечан празник. Зар би Црква установила да се на овај дан, усред Велике (страдалне) седмице служи пуна Литургија, да није велики празник?
Велики Четвртак је дан када је установљена Литургија, дан када нам Господ установљава нову Пасху и зато Црква данас слави радостан дан установљења нове Пасхалне вечере.
Доказ да је ово радостан дан је служење Литургије Св. Василија Великог, која је по превасходству остала везана за велике празнике. У случају Часног поста, када нема празника, недељни дани су једини празнични дани и зато се служи Литургија Св. Василија Великог. Тако је и на Велики Четвртак.
Нажалост, та велика радост Цркве Христове због Вечере Господње, остаје у дубокој сенци прераног богослужења Великог Петка. На Велики Четвртак увече служи се јутарње богослужење Великог Петка, са читањем Јеванђеља о страдањима Христовим; и то оставља јачи утисак на верни народ.
Велика радост установљења спасоносне Вечере, Вечере на којој се присаједињујемо васкрслом Христу и Царству Оца Његовог и Оца нашег, остаје непримећена због доживљаја страдања Христових која су премештена на (и историјски) непримерен дан – Велики Четвртак. Не збуњујемо ли овако људе? Неко ово прихвата, јер је тако научио, али неко ће се (с правом) питати: „А зар је Христос страдао на Велики Четвртак?
Веома је важно да се радост Великог Четвртка, радост установљења Евхаристије не замењује ничим, па ни доживљајем страдања Христовог!
Јудејска пасха
Господ Исус Христос, као и сваки Јеврејин славио је Пасху.
Поставља се питање: Зашто је Христос славио Пасху?
Ако је Он тај који иде на добровољно заклање као ново пасхално Јагње, као оваплоћени Син Божији који својом крвљу искупљује човечанство и установљава Нови савез Бога и човека, зашто онда прославља јудејску Пасху која је у заласку?
Одговор на то питање дао нам је сам Спаситељ још онда када је дошао да буде крштен на Јордану, а Св. Јован је оклевао да га крсти: „Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду“ (Мт. 3;15). По личном сведочанству, Он је дошао на свет не да укине Закон и пророке, него да их испуни (ср. Мт. 5;17). Као што је за време целог свог земног живота, као Законодавац испуњавао Закон и пророчанства, извршавајући све обавезе које из њих проистичу (обрезање, довођење четрдесетодневног првенца у храм, крштење на Јордану…) тако је, испуњавајући свако и најмање словце и сваку цртицу из Закона, славио и јудејску Пасху.
У годишњем кругу јеврејских празника једно од најзначајнијих места заузимала је Пасха (етимолошки: Pesа`h = јевр. Пролазак). То је био празник који је установљен ради успомене на избављење Јевреја из египатског ропства. Прослављао се 14. дана месеца нисана. То је био дан када је Бог наумио да изведе свој народ из Египта и да га поведе у обећану земљу. Преко Мојсеја Господ је заповедио да се тога дана у сваком дому закоље здраво мушко јагње и да се крвљу тога јагњета покропе довраци. Те ноћи Господ ће пролазити Египтом убијајући све првенце. Дом чији довраци буду попрскани крвљу жртвеног јагњета Господ ће мимоићи и биће поштеђен (ср. 2. Мој. 12;1-13). Видљива веза између старосавезне и нове Пасхе је, дакле, јагње чија крв спасава од смрти.
Као успомену на овај чудесан догађај поштеде јеврејских првенаца и почетка изласка из Египта Господ је заповедио да се тај дан празнује у свим наредним поколењима (ср. 2. Мој. 12;14). Јевреји су генерацијама чували ову успомену и свечано прослављали Пасху, прво само као породични празник, а касније то постаје свеопшти, празник уз обредно клање жртвеног јагњета у јерусалимском храму (ср. 5. Мој. 16;5-6).
У извештајима Јеванђелиста о Тајној вечери примећују се карактеристике обредне пасхалне вечере. Навешћемо само неке: Апостоли питају Господа где жели да му уготове да једе Пасху (ср. Мт. 26;17; Мк. 14;12); сам Господ Христос, седећи за трпезом саопштава Ученицима да му је била велика жеља да баш ту Пасху једе са њима (ср. Лк. 22;15); Христос је опрао ноге својим ученицима за време вечере (ср. Јн. 22;12), а прање за време вечере било је предвиђено само на пасхалној вечери.
На основу ових података може се закључити да је Тајна вечера, по свом карактеру, била пасхална вечера.
Евхаристијска служба – Хришћанска пасха
Евхаристијска служба је, видели смо, старосавезног порекла. Укорењена је у јудејској пасхалној вечери.
Иако утемељена у јудејској Пасхи, Нова Пасха, Христова последња пасхална вечера са Ученицима, није била пресликана јудејска пасхална обредна вечера.
Након обављене јудејске пасхалне вечере, Исус ломећи хлеб и благословивши чашу, даваше их својим Ученицима уз речи: „Узмите, једите; ово је тело моје“ и „Пијте из ње сви; јер је ово крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова“ (Мт. 26;26-28).
То је била нова, велика и најсветија Пасха, нова пасхална вечера Царства Божијег на којој је, пре своје крсне жртве и пре свог телесног страдања, Господ Христос дао Тело своје и Крв своју Ученицима, жртвоприносећи тиме себе „за живот света“ (Јн. 6;51).
Дакле, Господ није допустио да безаконици својим безакоњем буду иницијатори велике тајне спасења – добровољног Богочовековог жртвоприношења и давања Себе. Жртвоприносећи и дајући Себе пре своје крсне жртве и пре свог телесног страдања Господ је дао своје већ жртвовано Тело за живот света. Овим је Господ и физички одвојио Стари савез од Новог савеза. Установио је прелаз старе Пасхе у Нову Пасху. Он је Првосвештеник Новог Савеза – који приноси, и пасхално Јагње Божије које узима грех света – које се приноси.
Христос заповеда Ученицима својим да то што је он учинио даље они чине за Његов спомен (ср. Лк. 22;19 / 1.Кор. 11;24-26). У свакодневном поимању ствари, чинити спомен значи евоцирати успомену на некога ко је живео раније или на неки прошли догађај. Међутим, у библијском поимању, чинити спомен значи данас учествовати у догађајима који су се некада збили; значи васпостављати учешће у суштини прошлих ствари, чиме се те прошле ствари оприсутњују у садашњости. Тако, чинити Евхаристију у спомен Христа значи учествовати у Његовој крсно-васкрсној жртви сада и овде и заједничарити са Њиме на свакој Литургији „докле не дође“ (1.Кор. 11;26).
Дакле, учествовањем у Евхаристији, хришћани учествују у смрти и васкрсењу Христовом, односно, учествују у будућем Царству Божијем. То царство је Његово славно васкрсење пошто ће се из смрти вратити победоносно као цар из бојне победе. Залог да ће хришћани бити причасници тога Царства су речи: „Кажем вам пак да од сада нећу пити овога рода виноградскога до онога дана када ћу пити с вама новога у Царству Оца мојега“ (Мт. 26;29 / подвукао Д.Ј.)
