Седми сат. У долини између Капитола и Палатина, између збијених инсула у уличицама Велабрума и над ужурбаним Форумом, између Ростри, статуе Херкула и Хорацијевог стуба, где се од храма Конкордије до трибунала претора мешају сенатори са клијентима, прост свет, трговци, странци и робови, разлеже се звук труба које означавају да је у граду Риму наступило – подне.
Између изласка и заласка сунца, за Римљане је подне, као тренутак врхунца сунчеве путање по небу, увек била најважнија временска мера. Наиме, живот у седмом сату наједном узима други ток – јавне и политичке послове, активности, смењују приватне ствари, које су такође јавне, али се односе на лична питања и ужитак.
Устаљено се сматра да је, и мимо тога, за већину Римљана дан увек био подељен на два дела – на доба за активност, неготиум, и доба дана за разоноду, отиум. „У класично доба, дан грађанина је у скоро у истој мери био подељен на активност и одмор“, каже познати француски историчар Жан-Ноел Робер у књизи „Стари Рим“, која даје врло упечатљиве увиде у живот Римљана (преведена је и на српски). Робер, притом, додаје да ова подела није универзална и да није постојала одувек.
Наиме, нема сумње да се таква подела дана односи само на градове империје, пре свега Рим, и да то није био случај у раној фази римске историје, кад је већина становништва била принуђена да мукотрпно ради у пољима. Но, како се Рим проширио, а захваљујући силним освајањима стекао и огромну популацију робова, Римљани престају да раде (и чак, са презрењем гледају на физички рад).
И док робови раде од изласка до заласка сунца, не знајући за време, грађанин Рима, без обзира колико је сиромашан, никада не ради физичке послове. Римљани тргују, ратују, држе говоре, баве се политиком, обављају разне јавне функције (увек без надокнаде), али не раде у пољу и на улици, не кувају, не перу, не чисте, не зидају, не носе терет.
Са друге стране, у животу Римљанина све је јавно – готово све радње, од којих многе данас сматрамо личним и интимним, попут молитве или читања, обављају се искључиво пред другима, на јавној позорници. То, наравно, не значи да се збивају само у спољном свету, на тргу или форуму, будући да и свака кућа има свој јавни простор.
Тако дан Римљанина почиње обредним прањем, након чега се преко тунике у којој се спава облачи тога, а потом доручкује. Дан се одмах потом наставља на јавној сцени – у атријуму патрона. Богати и утицајни Римљанин овде окупља своје клијенте који долазе по следовање у новцу или храни, ту се склапају договори и пишу поруке, што је део дана који се назива салутатио.
Од трећег сата клијенти и њихов патрон заједно одлазе на Форум. На Форуму ће они грађани који су изабрани магистрати обављати своје функције, али ту се и тргује и преговара, говори, гласа и прегласава. Клијенти ће у свему гласати и следити став свог патрона, да би већина њих потом завршила у некој таверни где се чека долазак поднева.
Поподне, сасвим престају политички послови. То је време за кратки оброк, прандиум, а потом и за поподневни одмор, посебно кад је топло време. Предвече, улице и Форум поново оживљавају, али сада не ради послова и политике, већ туда шетају богато одевене Римљанке, нуде се разне услуге, од раскошних хаљина до услуга проститутки, једнако и мушких и женских.
Многи Римљани су тада у купалиштима, која ће се, током каснијих фаза римске историје, развити у терме, просторе за уживање. Римљанин проводи вече у триклинију, у свом дому, где дуго и са уживањем обедује са пријатељима, што је једини прави оброк у току дана. Слика приказује сцену обедовања са фреске из једне римске виле у Помпеји.
Свакодневне рутине и ритам су врло устаљени, али, осим чињенице да подне пада у седми сат, Римљани слабо полажу на поделу дана према сатима. „Сати, увек исти број, шест пре подне и шест после подне, били су увек различитог трајања“, каже Жан-Ноел Робер.
До четвртог века пре нове ере, у Риму сати практично не постоје. Дан се дели само на преподне и после подне. Као траг ове поделе, на Западу су данас остале ознаке АМ и ПМ (анте меридием и пост меридием) за пре и после подне.
Касније, са доношењем првог соларног часовника са Сицилије на Ростру (који није радио тачно, због погрешне географске ширине), у живот Рима улазе сати којима се мери размак између јутра и вечери, тако да је подне увек на почетку седмог сата. Но, чак и када почну да користе клепсидре и пешчане часовнике, у недостакту механичких мерача времена, Римљани сате мере непрецизно и то тако да они нису једнаке дужине током године.
Њихови дани, међутим, условљени обичајима, веровањима и силном моћи Рима, вековима следе уједначен ток.
(С.Б.)
Извор: наука кроз приче
