„Лајбах“ су синоћ у оквиру програма Европске престонице културе у Дому Војске у Новом Саду извели мјузикл „Wir sind das Volk“(„Ми смо народ“), своју мултимедијалну студију о злу и Злу насталу по делима Хајнриха Милера.

Овај текст не може имати претензију да онима који се први пут срећу са стваралаштвом најозбиљније уметничке скупине настале на просторима бивше југословенске државе потпуно објасни Лајбах, али можда ће онима које заинтригира послужити као путоказ ка стваралаштву „Лајбаха“ и десетинама књига, студија и документарних филмова насталих о њему.

Тим који се први пут сусрећу са њиховим стваралаштвом некакав увод у предмет текста ипак дугујемо. Уметничко „Вјерују“ Лајбаха дато је у насловној песми албума „WAT“ („We Are Time – Ми смо време“) из 2003. године.

„Ми нисмо обичан тип групе
Ми нисмо скромни поп музичари
Ми не заводимо мелодијама
И нисмо овде да вам угодимо
Немамо одговоре на ваша питања
Ипак, можемо довести у питање ваше прохтеве
Немамо намеру да спасавамо ваше душе
Напетост је наше оруђе
Ми смо време
Ми смо време
Ми смо време
Ми смо време
Од Мојсија до Мухамеда,
Од капитала до НАТО
Акропоља до Оpus Dei,
Од Маркса и назад до Платона
Од Златног доба до Доба челика,
Од почетка до краја
Од нуле до бесконачности
Од првог до седмог континента
Од „без решења“ до револуције,
Црвених звезда до ратова звезда
Прекретнице до тачке без повратка,
Новог Поретка до Врлог Новог Света
Од механичког до дигиталног
Од полтергајста до Цајтгајста
Од Божје воље до Зла
И од суперзвезда до Антихриста
Ми смо време
Ми смо време
Ми смо време
Ми смо време
Ми смо крадљивци изгубљених хоризоната
Ми смо огледало смртоносне клетве
Нећемо вам дати ништа
А заузврат ћемо узети још мање
Али када наш ритам стане
И светла се угасе

И када напустимо ово место

Остаћете овде сасвим сами

Са статичним вриском закључаним на вашем лицу

Ми смо време
Ми смо време
Ми смо време
Ми смо време

Позиција коју Лајбах заузима у свету уметности дословце је најсличнија позицији хришћана у овом свету. Бити „у овом свету, али не и од овог света“ је позиција која прилично јасно одсликава позицију „Лајбаха“ у свету музичке индустрије и популарне културе. Битно је ту напоменути да су они далеко од прозаичног и примитивног заузимања и начелног опредељивања за једну или другу страну. Они су далеко од фронталног сукоба са Главним током и тај сукоб би носио и сувишак значења, јер је само по себи јасно да му не припадају.

И ту може да се да паралела са Христовим радом. Ни Господ није тражио сукоб са Овим светом, нити га изазивао. Он је био неминован и десио се. Такође нам и речи Господње: „Ко није против вас, са вама је“ дају више него обилат простор за дијалог са царством значења које уметност „Лајбаха“ носи.

Она није експлицитно хришћанска; нека и то буде речено и потпуно јасно. Никоме се ништа не привиђа, нити учитава то, нити за тим има потребе. Није ни „антихришћанска“, баш као што није ни „фашистичка“ или какву год етикету на њих покушао било ко „добронамеран“ да залепи.

Постоји и асоцијација на позицију „кетмана“.

„Кетман“ би по дефиницији био наизглед покорни слуга који мрзи господара и жели из убеђења и доброте душе пропаст његове империје зла.

У очима господара он је безвредни слуга док, истовремено и истински – „теби, дроњавом и гладном, који привидно понизно дрхтиш пред вешто обманутом моћи, очи су пуне светлости; корачаш у сјају пред својим непријатељима. Ругаш се неинтелигентном бићу; разоружаваш опасну звер. Колико ли само радости истовремено!“*

Кетман зна и сигуран је да ће империја зла чијим се механизмима служи пропасти. Све велике империје зла нису срушили двоструки агенти, већ кетмани. Они кидају структуру Империје Зла и она се урушава.

Дошавши до кетмана, долазимо и до Хајнриха Милера.

Милер је један од највећих немачких драматурга и писаца који се преселио у Источни Берлин 1950. године. Дакле, из Западне, капиталистичке, у Источну, комунистичку, Немачку.

Иван Новак из „Лајбаха“ је ноћ пред извођење мјузикла на промоцији књиге „Лајбах: 40 година вечности“ у новосадској књижари Зенит Букс рекао да су Милера одабрали баш због тог на делу показаног става да жели да ствара у средини у којој његово стваралаштво има значај, изазива подозрење и паску. Изазива и казну и сукоб са естаблишментом.

Зар се ишта друго може звати уметношћу?

Уједно је његово пресељење из НАТО-ом доминиране у Стаљином доминирану Немачку и Лајбаху гест толико драгог знака једнакости између тоталитаризама Држава звале се оне демократским, комунистичким, националсоцијалистичким или како год већ било у датом историјском тренутку прикладно.

То је увек исти Вук у јагњећој кожи.

Милер је настављач традиција Бертолда Брехта и све ово горенаписано заједно даје оквирну слику стилских и филозофских поставки индустријал мјузикла под називом „Wir sind das Volk“ илити Студије о Злу „Лајбаха“.

Мултимедијални спектакл са видео бимовима на којима се емитују изузетни и провокативни видео радови као саставни део Производне линије (заштитни знак Лајбах деценијама), са чврстим коренима у футуризму и зенитизму (ту је чврста копча са НС2022 која се унутар тих стилских одредница креће од дефинисања визуелног изгледа логоа до спектакуларног отварања испред новосадске Бановине и стилског покровитељства зенитизма Љубе Мицића, а научног  Михајла Пупина и Милеве Марић Ајнштајн) са раскошним музичким покрићем видео радова које обезбеђују Лајбах, Vier Personen Quartet, група The Stroj и рецитали предивних Мине Шпилер и Катарине Стегнар добијамо екстатички спој дословно непрестаног оргазмичког набоја у трајању од 90 минута који је не јењава ни једног трена  немајући за циљ нити катарзу, нити оргазам нити било какав излазак „ван себе“, нити историје.

Напротив, читав  антиоргазам усмерен је ка унутра, ка структури видљивог указујући како на духовне, философске енергије које покрећу пуку производност тоталитарних система, тако и на структурне фалинке Зла које воде његовом неминовном крају.

Немачка филозофија је гигант двадесетог века и немачкој филозофији дугујемо све тоталитарне системе 20. века: демократију, комунизам и националсоцијализам. Она је на монструозно величанствен начин упила у себе све духовне тенденције Запада од ренесансе наовамо, прерадила их и дала не само постулате, већ и праксе света 20. века. Ту се „Deutschland“, како је поднаслов мјузикла, претвара у преглед узалудности тих истих људских напора западне цивилизације 20. века.

Наравно, не само ње јер је општељудски карактер немогуће избећи пошто, по Новаковим речима, „народ је народ, људи су свугде исти, само су услови – политички, економски, културни, историјски, географски, итд. – различити„.

Политичка порука је да је у контексту глобалних система класичан  државни национализам заправо антиглобалистички архаизам, који покушава задржати феудалну моћ експлоатације владајућих елита у оквиру својих државних, економских или културних интересних граница.

Као да са позиције роба нешто мења чињеница да је без слободе због господара који деле његово етничко порекло или то не чине. Слободе нема.

И глобализам и аутистични шовинизам су исти Вук.

И по речима Ивана Новака, фронтални сукоб са тоталитаризмом је непотребан: „Ми се заправо никада нисмо изругивали тоталитаризму. То би било преједноставно; ми смо тоталитарне системе само анализирали, кроз однос између уметности и политике, културе и идеологије. Тоталитаризам под маском демократије и слободног друштва данас је присутнији него икада, а у Орвеловој познатој дистопичној синтагми “Рат је мир. Слобода је ропство. Незнање је моћ.” – дистопије више нема.“

Фотографисао: Немања Миленковић, директор „Европске престонице културе – Нови Сад 2022“

Ту је потврда горњих речи да дистопија уништава саму себе, нама знаних из светоотачког предања: циљ Зла је свеуништење кроз себеуништење.

Лајбах ту нуди један епохалан излаз у говору, како га они зову, „његове светости“ Петра Млакара на крају представе који сабира филозофску суштину представе и поруке Лајбах.

У њој су антидуплозофски и кетмански сакривени духовни штапићи динамита ништа мање разорни од индустријал ритмова које Лајбах производи и који ће разорити Империју Зла. Доносимо говор у скорој целости, уз подебљање оних речи које сматрамо експлозивом вечности уметнутим у простор/време континуум:

„Поштовани Срби,

ваш аплауз не треба нити Лајбаху нити Хајнриху Милеру.

Све што нам треба јесте љубав, мир и истина.

Штавише, треба нам Над – Истина.

Овде сам зато да вам је кажем.

Како каже Хајнрих Милер, народ нису главе везане у једну душу, нити љубав између егзистенција да би се решиле својих шупљина, већ је то платформа силе за мучење и сакаћење.

Људи су вреће меса и крви којима гмижу створови нагона који су властита смрт и трулеж.

Моћ и насиље су алгоритам живота. Њихова истина је смрт. Лепо каже Де Сад: онај који отворене ране живог леша полије киселином срећнији је и ако слатко ужива у мртвачком телу учиниће све да лешева буде што више да истини не учинимо штету.

Истини, драги моји.

Смрт, насиље, мржња – оваплоћују лажи света, ту илузију обожавања апокалиптичког краја света каквог нема у очима Над-Истине.

Зато неки, а има их много, не толеришу гледање у очи, додиривања коже.

Не толеришу уздигнуте пенисе који се боре за своја права. Невагиналне душе које протестују због глади. не толеришу друге и другачије из страха да су они можда њихов крај. Зато што се моле тој вечној лажи и муче душе у понору свог тела.

Ови бетонирани људи који се боје слободе требало би само да забораве на прави ужитак за који је потребно Вечно Још.

То Вечно Још је крај краја.

Последња је Бесконачност, односно Слобода.

Ту је Апсолут.

Ова смрт смрти, елиминација света као лажи; бесконачно је највише добро.

Нема ничега изнад њега и оно је свеобухватно.

Друга реч за Њега је Љубав.

Друга реч за Њега је Љубав.

Љубав је најјача сила која све побеђује, која нас раздире и уздиже изнад наших граница и граница око нас.

Она је смрт смрти.

Кога нема у љубави – тога нема!

Кога нема у љубави – тога нема!

Ко мрзи – биће вечно мртав у животу.

Зато, знајте, кад више не буде Времена, добри ће седети за столом и јести крвавице пуњене крвљу злих.

Остаци њиховог меса биће бачени псима и црвима.

Тло на којем стоје зли постаће клоака бачена у понор космоса, а живце неправедних раздераће неко без имена и лица, неко кога ће бити кад више буде било иког и ичег и кад не буде било ичег као таквог… “

Паметнима довољно.

Глупима и злима је све узалуд.

* Чеслав Милош, „Шта је кетман“

 

Дубоку захвалност за реализацију текста, пријатељски и у Христу братски однос према Порталу „Чудо“ дугујемо господину Немањи Миленковићу, директору фондације „Нови сад – Европска престоница културе“.

 

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име