У овом тексту ћемо се позабавити стваралаштвом човека који је био савременик Елвиса Прислија, Боба Дилана; човеком који је био ту кад је рокенрол настајао и, скупо плативши цену, постао отелотворење свега лошег што рокенрол може да значи и, уједно, показао шта је оно најбоље што та музика може да изнедри.

Кажемо „рокенрола“ иако је његов изворни израз био кантри. Реч је, претпостављате, о Џони Кешу. Име у музичком свету стекао је кроз кантри песме, али   је одмах на почетку било јасно да овог каубоја занима много више у животу и свету од крађе коња и вискија.

О, не…Овде ћемо ући и у наслеђе америчких староседелаца. Ући ћемо и у пустињу, пешчану, магловиту, заводљиву и пуну привиђења.

Много ближе Емброузу Бирсу него Џону Вејну.

Најбоља илустрација те фазе Кешовог стваралаштва је песма са краја педесетих година, коју је он снимио крајем седамдесетих – „Ghostriders in the sky“.

Сама атмосфера уморног, усамљеног каубоја који одмара на хриди била би чист вестерн, али ће небо наједном преплавити стадо крава црвених очију и челичних копита које гоне уклети каубоји замућених очију и кошуља натопљених знојем осуђени да читаву вечност неуспешно покушавају скупити крдо.

“Промени начин на који живиш данас, каубоју или ћеш јахати читаву вечност с нама”

Тим стихом  и тим потезом од халуциногене пустињске пејотлом натопљене море добијамо…хришћанску песму.

 

Џони Кеш је одувек неговао стил одметника, а ми када говоримо о њему не можемо побећи од слике покајаног разбојника.

“Покајаног каубоја”, да будемо сасвим прецизни.

“Блудних синова” и “покајаних разбојника” много је.

Али не знам ко би могао, сем Кеша, бити назван “покајаним каубојем”.

Тешко је говорити о тако богатом животу, о човеку који је у себи сажео барем три људске судбине.

Човеку који је био и на врхунцу славе и у незамислим понорима заборављености и зависности од алкохола и наркотика; човека који се враћао из тих понора, поново освајао прва места топ листа и опет тонуо у заборав.

Човека који је снимио десетак госпел албума; прекршајно кажњаваним јер је припит крао цвеће за своју жену; човек којег су амерички председници примали у Овалном кабинету и који је серију концерата одржао по најстрожим америчким затворима.

У најкраћем, човек огромне животне енергије.

Снаге за коју је знао да је дугује Христу.

Ког је сведочио непоколебљивом снагом и радошћу.

Стога и није чудо када је и једном од својих последњих снимака са челичном увереношћу запевао : „нема тог гроба довољно јаког да ме задржи“.

У овом тексту нас ће посебно занимати снимци настали пред сам крај Џонијевог живота, када је већ имао дијагностификовану неуродегенаративну болест и налазио се у касним шездесетим годинама живота.

То су такозвани „Амерички снимци“, серија од шест албума на којима је отпевао што своје, што текстове других аутора.

Далеко од тога да је тада постао хришћанином, али ово јесу албуми на којима се и по одабиру песама и по начину на који их пева види да се се одметник коначно помирио са собом и светом.

Чули смо већ „Ain’t no grave“, а следећа песма коју ћемо чути је „God’s gonna cut you down“ или „Господ ће те посећи“ у којој имамо јединствену прилику да чујемо покајаног каубоја како, малтене, пророчким гласом грми непокајаним разбојницима и упозорава их: „Можеш бежати дуго времена / Пре или касније Господ ће те стићи“ и анђела који га шаље и каже му: „Иди реци лажовима / ноћним птицама/ коцкарима/ онима што ударају с леђа/ Реци им да ће их Господ посећи/ Можеш бацити камен и скрити своју руку/ Радити у тами против свог ближњег/ Али знај/ Као што је Господ створио црно и бело/ Што је рађено у тами биће изнето на светло“

Зашто је то велико, кад то Кеш пева?

Зато што није реч о декларативном позиву на моралност у атеистички пожељном моделу функционисања друштва.

Не.

Ово пева човек који је био и ноћна птица и лажов и коцкар и ударао са леђа.

Човек који зна мрак који чека на крају тог пута.

Који зна колико суза и крви треба излити лелујајући се на ивици постојања у покајничкој молитви Господу Сведржитељу да окупи све ћелије телесног и духовног бића и не преда те вечном ништавилу и зубима смрти који реже.

Онда песма постаје песма љубави.

Љубави којом је Христос сишао у пакао по Адама…

Рекли смо већ да је специфичност „Америчких снимака“ или „Америчких плоча“, и у неочекиваном избору песама којим је Џони Кеш показао да итекако осећа језу постојања нових генерација.

Нико, на пример, није очекивао да ће обрадити химну постиндустријски отуђеног човека „Hurt“ групе Nine inch nails, а он је баш то урадио.

Обашка што је та песма написана деведесет и неке године, а звучи и ствaра осећај као да је из 2035.

Ту ванвременост је Џони осетио и отпевао је из срца.

И то је урадио тако да је на себе скренуо пажњу милиона клинаца који нису имали представу о томе не да тамо негде постоји неки Џони Кеш, него да постоји ишта изван  њихове паргодишње перцепције.

И то је свакако била свесна намера – да им укаже на себе, своју судбину човека који је прошао све; да ничега новог под капом земаљском, сем Христа, нема и да итекако има шта о томе свему да им каже.

Речи песме су му у томе свакако помогле: „Повредио сам себе данас/ Да видим да ли и даље осећам/ Фокусирао сам се на бол/ Једино што је стварно/ Игла кида рупу/ стара позната жаока/ покушава да отера и убије све/ али ја се сећам свега/ У шта сам се претворио/ Драги мој пријатељу/ Сви које знам/ на крају одлазе/ И можеш имати све/ Моје краљевство прашине/ Ја ћу те изневерити/ Ја ћу те повредити/ Носим ову круну од трња/ Пун сломљених мисли/ Које не могу поправити/ Кроз мрље времена/ Осећања нестају/ Ти си неко други/ Ја сам још увек овде/ Кад бих могао поново да почнем/ Милион миља одавде/ Чувао бих се/ Нашао бих Пут“

“Зашто ја, Господе” – било за добро, било за зло – запитао се у неком моменту свог живота свако до нас.

Тако се зове и песма Криса Кристоферсона, глумца и надасве занимљиве личности, коју је Џони Кеш с пуним правом отпевао као своју.

Препознавање – с једне стране – немоћи човека који ничим није заслужио благослове добијене од Бога; човека који тако лако, прелако, склизне у грех, у немоћ и очајање, а с друге стране призван је у царско достојанство.

Када Кеш у овој песми пева да му је душа у рукама Господњим, то има не само неспорну духовну димензију, већ и релан призвук јер је ово заиста једна од последњих песама које је снимио, а стих у којем се каже “Можда, Господе/ Могу показати неком/ Кроз шта сам све прошао/ На повратку Теби” објашњава суштину не само ове песме, већ и свих албума “Америчких снимака”, па можда и целокупног стваралаштва Џонија Кеша.

Хумор је саставни део песама које које је Џони Кеш стварао. Чувени “Сан Квентин” који је код нас препеван као “Зеница блуз” је пример тога. Следећа песма која нас занима је “Човек који није могао да плаче”.

Као што јој и наслов каже, пред собом имамо чудо невиђено – човека који није могао да плаче.

Сетићемо се – не без разлога – Камијевог господина Мерсоа.

Нису га могли расплакати ни љубавни филмови, ни призори баченог напалма. Снашло га је све што може да снађе човека – згазили му пса, оставила га жена, отпустило га с посла, руку несретник изгубио у рату – ни сузице.

Одбијен му роман за штампу, филм му исмејан, а велики шоу на Бродвеју пропао и, логично, завршио је у затвору. У затвору га пребили, хранили само лебом и водом, али “никад суза није замазала лице његово”.

Позвали су и научнике и докторе.

Теологе, каже Кеш, последње и реда ради.

Сви су се сложили да је у питању безосећајна звер и преместили га у место погодно за такве створове.

Ту долази до промене.

Сваки пут кад би пала киша – почео би да плаче.

Једном је кишило четрдесет дана и четрдесет ноћи, а он је плакао без престанка. Чедрдесет првог дана је дехидрирао и умро.

И завршио у рају.

Његови непријатељи страдају; дела му бивају призната, “зграда затвора је изгорела, а земља завршила у вечној жеђи”.

Тим обртом, видимо пред собом потпуно другог човека. И видимо да је реч о човеку који није скривио ништа од онога што га је снашло.

Више од тога никад није ни посегнуо за осветом, нити зароптао.

Човека који је истрпео до краја.

Све до момента када се и само небо над толиком несрећом отвара и лије киша четрдесет дана и ноћи.

Макар била и поетска, овакву Божију правду волимо сви да видимо.

О јединственој теологији, поимању човека и преплитању микро и макрокосмоса сваки логореични критичар би могао хиљаде речи написати.

Овај неће.

Ово је генијално.

Тачка.

Обратите пажњу како реагује публика у извођењу ове песме и како се њихов почетни смех претвара у тишину и кулминира великим аплаузом на крају.

Мало дужи увод за песму која то свакако завређује – “The man who couldn’t cry”.

“Дођите сви натоварени и ја ћу вас одморити”, каже Господ.

“Амерички снимци” или “Америчке плоче” – како коме драже – јединственe су по свом аутору, пре свега, и искуству којим је обојио туђе песме које је отпевао.

У том певању туђих песама и препознавању туђих стихова и муке као сопствене уједно је и слика нас људи као делова једне суштине, праоца нашег Адама разбијеног грехом на милијарде људских парчића.

“Био сам незахвалан/ Био сам глуп/ Тешко је видети дугу кроз наочари мрачне као ове моје/ Можда ћу одсада моћи, клечећи на коленима” – то пева Кеш у “Ослобођен терета” и додаје “Слаб сам/ Безвредан/ Скини овај терет с мојих плећа/ Нек ми дух буде неоптерећен”

И ?

Чија је то песма?

Моја?

Ваша?

Кешова?

Он је пева, свакако…

Рекли смо већ да је Џони Кеш био зачетник многих праваца у кантри музици и то није чудно имајући у виду његову креативност и чињеницу да је прву плочу издао пре безмало шездесет година.

Унео је у једноставну форму и приземни мотивски круг ове музике интересовање за духовну страну човековог постојања; и успоне и падове, највишу светлост и светост, али и најдубљу таму и мркли мрак.

Тим путем пошли су много деценија после аутори који нису били ни рођени у време када је Џони Кеш био већ и превише познато име створивши оно што се у историји популарне музике назива американом илити паметним америчким фолком.

Један од њих је и Вил Олдхам, човек познат по одличном албуму “Џоја”, чија је срећа мора бити била велика када је чуо Кеша како пева његову песму “I see a darkness”, песму о тами која обмотава човеково постојање.

Таму коју човек види, осећа и плаши је се; таму у коју не жели ни да се загледа.

Уједно, начин на који Кеш прева ову песму говори о томе колико су тама и мрак неприродни, да су уљези баш онако као што сваки човек осећа дубоко у себи да је физичка смрт неминовност, али је уједно и неприродна, наметнута, нешто за човек није предвиђен, али га сналази као последица нечега што није у стању ни да докучи до краја.                      

  Наравно да оваквој емотивној комети великог распона и високог напона као што је био Џони Кеш није могао да промакне из објектива такав мотив као што је Страшни суд.

Православни и хришћански осећај Страшног суда не би смео бити страх; ми се молимо да Господ дође, да буде Царство његово и на небу и на земљи.

Е, сад, то вероватно неће бити баш најпријатнији осећај за оне који се тада затекну у земаљском постојању, али шта да се ради…

У најкраћем, успостава Царства Божјег јесте радостан догађај и та се радост осећа у песми коју ћемо следећу слушати – “The man comes around”.

Радост је и због коначног пораза свега злог; у људима и ван њих.

Није наше да се светимо – “Моја је освета; ја ћу узвратити” каже Господ.

Будући да је песма снимљена 2002-е године, снимљен је и спот за њу и њему видимо све оно што мора престати и нестати – насиље, бруталност, ратове и невино страдале, хаос овог палог света који ће се претворити у мир у светлости окупан.

“Ко је свет/ нек се и даље свети/ Ко је поган, нек се и даље погани…” Те речи одјекују и овој песми која почиње речима из Откровења Јовановог и уводи нас у Дан Победе Божје.          

  Каже Свети Владика Николај на једном месту, парафразираћу :”Ко каже да је искрено тражио Бога и да га није нашао– лаже”.

И то је једно од исустава које, верујем, делимо.

Надам се да не замерате што понекад преведемо целу песму – то је у намери да и онима којима баш и не иде служење енглеским језиком приближимо песму коју сматрамо вредном тога.

Поготову кад речи песме врло јасно говоре, а то је случај и песми “Поверовао сам” – “ Нисам могао да решим проблеме које сам натоварио на сопствена леђа/ И само би се погоршало кад би их пребацио на неког другог/ Па сам их  и себе коначно предао очају/ Заридао за помоћ и осетио благог Утешитеља тамо/ И дошао до тога да сам поверовао у силу много моћнију од мене/ Поверовао да ми помоћ њена треба / У дечјој вери дао сам му прилику/ И уверио се у силу много моћнију од мене/ Шта год сам сопственим силама решавао, лоше сам решио/ И двапут усмаљенији био сваки пут кад сам пао/ Па сам заплакао: ”Боже, мора бити сигурнији и лакши начин за то/ Не може бити да човек мора сваког дана наду губити”

Баш као и на Дивљем западу – овде нема фолирања, јер је фолирање краткотрајно и смртоносно.

Нема отужне сентименталности.

Ову су стене на којима биће пуца и слама се.

Верујем и да је готово сваки верујући човек осетио стање описано у песми и да би могао и он потписати њене речи.

Губити наду и борити се сваког дана да се то не деси.

Наду на васкрсење и на живот вечни.

 

На крају смо пута по стваралаштву Џонија Кеша у овом кратком тексту.

Песма коју ћемо чути на крају је и последња на “Америчким снимцима” и реч је о традиционалној опроштајној хавајској песми коју је кадгод снимио Елвис Пресли.

Закључићемо га стиховима, које је и сам Кеш одабрао да закључе његово стваралаштво, као опроштај од долине сенки и веру у пут у Царство Божије и сусрет о Васкрсењу: “Алоха ое/ Један је нашао уточиште топло/ Алоха ое/ Док се не видимо поново”.

Збогом, сестре и браћо.

До следећег текста на “Чуду”.

Или до Васкрсења, ко зна.

У сваком случају, с Богом и Божјој близини остајте,

 –  Давор Сантрач

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име