Деведесете године прошлог века слове као најкреативнији период светске музике. Србији су деведесете донеле немаштину, беду, санкције, ратове. У таквој тами настаће и бенд „Бјесови“ из Горњег Милановца. Осетљивијим очима и душама не препоручујем први део овог текста.

Наслов овог текста уједно је и наслов њиховог првог албума и могао би бити и збирни наслов њихове прве фазе рада. Тешке, мрачне, до хиперреализма пресликане слике ужаса који је Србију тада преплавио.

Њихов први албум остаје управо на тој ивици коју је и означио. Камијевског стајања на ивици егзистенцијалног понора и храброг гледања у њега без трептаја.

Бројгеловских слика пријатеља који плутају као „мртва деца у канализацији“; љубави емотивних инвалида у којој нико никог не воли, нити зна шта то значи („Зашто ово не би била љубав“, „Мислим на њу“, „Мени не треба љубав“); јасних слика некрофилије („Он је сам“).

Јасно из наведеног да на првом албуму „Бјесова“ слику или трачак наде нећемо наћи. Ни „задњи дан“ није нужно „осми дан“ који хришћани чекају, а чак и када би се тумачио у светлу Судњег дана ни за трен се не одступа од става да ни он не доноси нужно добро.

„Нада мном је небо затворено/ не прима ми плача, ни молитве“ – асоцијација можда јесте неумесна, али атмосфера албума, гласови певача и аранжмани песама се свакако збивају испод затвореног неба у ком смо на корак од плача, у шкргуту зуба и крику очаја као последњем средству ослобађања од притиска од ког имплодирају ћелије људског тела.

 

 

Годину дана после првог, „Бјесови“ ће објавити албум ком нису дали име и захваљујући ком и песмама на њему објављеним ће доћи до шире популарности, уколико се такав израз на српску рок сцену уопште да применити.

Када је реч о текстовима песама и хабитусу у ком се крећемо у њима у односу на први албум, на дилему никад не треба одговарати питањем. Рецимо – колико је сиво црно?

Гледајући развојну нит, текстови јесу „светлији“. Зашто наводници? Кад кренете од апсолутне нуле, на минус тридесет је топло.

Међутим, и на минус тридесет се и даље срећемо са очајем, са боли, са девијацијама свести у виду делиричне „Авиони певају“ чији аутор је алкохоличар из краја ког су Горан Марић и Зоран Маринковић знали и чију су песму записали и отпевали.

За овакву врсту анализе, значајно је приметити да су у текстови на другом албуму више и садржајније окренути унутрашњем свету. Ако у спољном свету нема решења, има ли га унутра?

Таква је и „Враћам се доле“ која отвара други албум:“ Устајем/ Немам шта да кажем/ Желим да променим/ Очи/ Лице/ Гурам мозак натраг у главу/ Остављам поруку/ Враћам се доле

Дабоме да и овде остајемо у просторима очаја у „Можеш ме звати како год хоћеш/ Јер ја не знам више да се смејем/ Моје лице крије душу старца/ Моје ноге носе мртвог човека/ Можеш ме звати како год хоћеш“ („Име“) и поовске, мрачне атмосфере „Гаврана“.

Али!

Овде у најмање две песме више нисмо у просторима беспоговорног очаја, као на првом албуму. Ситуација јесте тешка, али нема децидног безнађа. Да се разумемо, нема ни вере да „ће бити боље“, али јесу одшкринута врата кроз која би могла светлост ући.

Нека би та светлост била и месечина, али и то је рефлексија Сунца.

 

 

 

У три године између албума без имена и „Све што видим и све што знам“, који је издат 1997. године, и Зорану Маринковићу и Горану Марићу (као текстописцима и креативном двојцу кормилара бенда) десиће се иста промена: постаће верујући православни хришћани.

Од Камија и Бројгела преко тешке, тучане интроспекције до срицања имена Христовог и умне молитве.

Ни један ни други нису децидно навели у каснијим интервјуима шта се догодило и како се догодило да обојица дођу у исто време до преумљења.

Решење „загонетке“ могло би се крити у хард кор хабитусу који је ументички и изнедрио Бјесове. Ту се истина говори кратко и јасно, али је истина водиља. Ко бескомпромисно држи до истине, пре или касније стиже до Истине.

Промена у личном животу аутора помериће и „Бјесове“ из лежишта.

Публика коју су стекли са прва два албума остаће затечена, јер је – мимо свих правила музичке индустрије – остала без тамног колача који је заволела.

Музичка критика, чији је егзистенцијализам монденска ствар, остаје згрожена променом и сваљује дрвље и камење на „Све што видим и све што знам“.

Кад је реч о бенду, они остају при ономе што су радили и пре: сведоче оно што осећају и виде и отуда и наслов албума.

Међутим, сада сведоче светлост.

И и ту имамо прилику да се уверимо у тужну истину о природи човечанства да га мрак привлачи, да се око ужаса солидарише и да у добро и љубав не може да верује. Не може, јер је оно што га окружује и што очима види толико токсично да пролази кроз поре биће и онеспособљава, умртвљује човека за добре вести и Добру вест.

Албум отвара песма „Верујем“ која није, како би се могло помислити обојена усхићењима, већ је и сама и даље на ивици коју одржавају стихови „Не могу да верујем/ Желим да верујем“.

Често сам се шалио са пријатељима да смо ми одлични кад треба „једни друге“ Богу да предамо, али да нам лошије иде онај део са „сами себе и сав живот свој“.

Кад је човек дуго у мраку, он се на тај мрак навикне и тешко му је ходити у светлу. Буди најпримитивнији/најисконскији страх у нама: страх од непознатог.

Ту настаје простор вере. Она је потребна да би се ишло даље.

И она ће родити можда и понајбољу песму са овог албума…

 

 

 

 

Несналажење у новом простору и оно што ће сами, престрого, назвати „верским фанатизмом“ довешће до тога да „Бјесови“ престану да постоје.

Горан Марић ће уписати теологију и одлучити да не жели више да се бави рокенролом. Урадиће то само на „Песмама изнад истока и запада“ где ће у пар песама бити вокал и пратећи вокал.

Тај „фанатизам“ одвешће их и до учешћа на пар трибина где су одбацивали рокенрол као израз и а приори демонску ствар. Такво шта могуће је разумети као жељу да се по сваку цену остане у новоосвојеном простору љубави и слободе.

У случају Зорана Маринковића ће се после пар година јавити жеља за свирањем са којом, по његовим речима, није знао шта да ради.

Створио је предубеђење да је сам такав чин грех и потребу за њим доживљавао као непрестано искушење.

Тек ће га разговор са старцем Тадејем Витовничким који му је рекао: „Ако ти се свира, брате, свирај“ ослободити сумњи.

Тиме ће се створити простор за нови живот „Бјесова“.

Он ће бити настављен уживо албумима „На живо“ из 2003. и „КСТ“ из 2004. на којима ће препорука старца Тадеја бити спроведена у дело.

Нови студијски албум „Боље ти“ ће изаћи 2009. године.

У насловној нумери доћи ће коначно до слагања, смиривања 12 година раније откривене вере, живота с њом  и она ће ту на псаламски начин пропевати.

„Осим Тебе/ Ја немам никога/ Ја немам никога/ А велика неправда

Само Ти/ Мој цвете предивни/ Боље Ти него ја/ Ми можеш помоћи

Помози ми/ Мој цвете мирисни/ Боље Ти

Ја знам да/ Јуче ме је створило/ И знам да/ Данас је данас

И да сутра/ Стварам сам/ Ја знам да/ Сутра стварам сам

Али нисам сигуран/ Да ћу боље него Ти/ Себи помоћи“

 

Кажемо псаламски, јер је и у псалмима понекад нејасно коме псалмописац пише и на први поглед се чини да су изрази љубави упућени жени, иако су намењени Богу.

Ту је, наравно, и искуство живота у вери које је овде на најлепши начин пропевало…

 

 

Утврђен, оснажен и за стварање расположен Зоран Маринковић неће ту стати.

Под именом „Бјесомар“ испоручиће протеклих година неколико изузетних обрада познатих стандарда југословенског и српског рокенрола непогрешиво препознајући у тим песмама животну силу Духа Светог.

Те његове обраде јесу једна од занимљивијих ствари које смо могли чути претходних година и, обзиром да су све пропуштене кроз филтер унутрашњег универзума Маринковићевог, чије смо поставке покушали препознати у овом тексту, добили смо практично нове песме због количине значења и интерпретација које оне у новом руху носе.

Тако је песма „Небо“ Електричног оргазма од песме која је била семе побуне против комунистичког, али и било ког тоталитаризма, добила у новом аранжману и начину извођења и димензију борбе са духовима поднебесја који су премрежили небо толико да се смртном човеку без помоћи Божје немогуће спасти.

 

 

Прича о „Бјесовима“ прича је о сваком од нас.

Од зла, тумарања по долини таме, шкргутања зубима и крика боли до мира и светла.

Окренути зло на добро.

Ту је вештина живљења и преживљавања.

Од нас земљаних; крваве иловаче, грешне и сваког презира вредне Господ прави грађане неба, светле и прозрачне духове кадре да дишу вечност и у њој се радују.

Кадре да схватимо колико смо сви повезани.

Да, кад грешимо, не штетимо само својој души, већ целог Адама вучемо у мрак.

Да, кад се трудимо да свето живимо, и ми по угледу на Господа нашег, спасавамо све људе.

Да је прихватање воље Божје лековито.

Да ненасилно искористимо снагу противника против њега.

Да, слично је као аикидо.

 

 

 

Давор Сантрач

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име