Посебну милост Божју и Промисао Његову видим у томе да почињем баш на данашњи празник текст о поезији Тома Вејтса.

Веза између Светог Јована Шангајског и Тома Вејтса очита је свакоме ко је иоле упознат што са животом светог, што са стваралаштвом америчког музичара и композитора.

Свети Јован Шангајски био је заштитник сирочади и сиротих, а управо од друштва презрени и одбачени људи и свет њихових душа станује у Вејтсовим песмама деценијама.

Свети Јован Шангајски им је давао дом и храну за тело и душу, а Вејтс у својим песмама подсећао, у борби за стицање материјалног окореле умове људи, да и они који су посрнули или пали у тој борби и даље носе слику Божју у себи и душу као највећу вредност свих светова.

„Свако ко срамоти сиромаха, руга се Створитељу његовом“, чини се да би могли обојица изговорити у глас.

Свети Јован Шангајски је као дечак зарађивао новац продајући новине на београдским улицама, а овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Управо су ти и такви дечачићи колпортери део света Вејтсове поезије.

Слика Светог Јована како са иконом Светог Наума Охридског, који је имао дар исцељења душевно оболелих, обилази душевне болнице молећи се за оздрављење пацијента – није ли вејтсовска?

У Сан Франциско ће Свети Јован доћи 1962. године и сад је време да у овај оглед укључимо и троструку везу која се зове Серафим Роуз, духовни син Светог Јована Шангајског и оснивач манастира Светог Германа Аљаског чије ће братство, које су чинили углавном бивши панкери, постати издавачи фанзина и оснивачи покрета „Смрт свету“ чији би Том Вејтс могао мирне душе бити почасни члан. Уколико то већ и није, али нећемо ићи баш толико у детаље.

Пошто је овде сад већ постало много озбиљно, да одморимо мало уз песму која би могла да илуструје добар део онога о чему смо говорили.

 

„Постоји свет/ Под земљом/ Живи су, будни су/ Док остатак света спава“

О стваралаштву Том Вејтса написане су хиљаде есеја широм света на скоро свим језицима.

Нема потребе да се и у овом чланку подсећа на битничке корене његове поезије (још једна сличност са Светим Серафимом Роузом), нити на џез корене његове музике или кабаретски приступ и брехтовски позоришни наступ.

Привлачио је и привлачи и даље наклоност и љубав егзистенцијалиста. Далеко је мањи број покушаја чак и објашњења онога што би могли бити директно хришћански моменти у његовом стваралштву. Стога и не чуди да је мањем броју људи, чак и међу врсним познаваоцима његовог опуса, познат један епски, епохалан експеримент.

Реч је о песми „Jesus blood never failed me yet“ или „Христова крв ме није никад изневерила“ британског композитора Гевина Брајерса. Песму је Брајерс чуо на улици како је пева бескућник, док је са пријатељем 1971. године снимао филм о суровим условима живота на лондонским улицама. Дух и оптимизам којим је тај човек певао заокупиће Брајерсову пажњу и његово певање чини први део снимка за који ћемо вам оставити везу у тексту.

Оно што је даље уследило у стварању овог ремек – дела јесте да је Брајерс, одневши снимак у студио, оставио за тренутак отворена врата док је изашао по кафу и када се вратио пронашао неколико људи испред врата и унутар студија како седе и, неки од њих, плачу дирнути гласом и осећањима којима је снимак обиловао. Брајерс је, у тој првој верзији, оставио глас бескућника недирнутим и додао благу оркестрацију. Несрећни човек је умро на улици недуго након што је снимљен и није доживео да чује на који начин је његов глас употребљен.

Двадесет и две године касније биће снимљена и верзија у којој се глас Том Вејтса лагано помаља из позадине испод гласа бескућника и оркестрације, да би временом надјачавао и песма била завршена Вејтсовим а капела певањем.

Начин на који је отпевао своју деоницу, емоције којима је Том Вејтс то учинио гласније нам говоре од свих његових изјава на тему његове „религиозности“.

Они који верују у Бога знају да је духовни развој непрестана, вечна категорија. Вечно стајајуће кретање, што би рекао Свети Максим Исповедник.

Стога не би смели бити саблажњени било чијим духовним потрагама, падовима нити „задивљени“ успонима. Како бисмо ми прихватали или разумели апостоле без којих Цркве не би било кад би их одбацивали јер су се одрицали Господа или разбежали при Његовом страдању и с којим правом бисмо то радили кад то Господ не ради.

Тако је и са Томом Вејтсом. Нема потребе да му се приписује оно чега нема у његовој поезији. Ни у добром, ни у лошем смислу. Нити да се одриче да она може бити на корист души свакоме ко је учинио један од првих корака на свом духовном путу презревши свет који у злу лежи.

Вејтсова поезија и уметност је човекољубива и животна. Сурова, груба баш попут његовог гласа, али и истинољубива. Отуда она мирне душе иде с чистом вером.

Често се као класичан пример Вејтсове песме која би могла бити хришћанска наводи „Way down in a hole“. Мишљење овог аутора је да то ипак није случај и да је реч о представи, покушају да на бини оживи оне протестантске проповеднике којих су САД пуне и који на улицама или крај ауто путева кроз мегафоне изговарају сурова упозорења о Судњем дану која би, по њиховом мишљењу, требало да људе обрате Богу.

Наравно да тај ефекат не постижу и да постају само један питорескан детаљ долине плача. Којег је онда Вејтс изобличио без изругивања у „Way down in a hole“ koја не пропушта да буде и критика окорелости људских срца окренутих профиту и материјалном, што јесте константна мета презира у стваралаштву овог човека. Ето нам још једне додирне тачке са братом Томом.

Елем, када је реч о изругивању својеврсном религиозном фанатизму америчких протестаната ништа боље није ту веру без садржине извргло руглу од песме „Chocolate Jesus“. И да не буде забуне, ништа мању заблуду формалног припадања хришћанству и вере која се ослања на спољне, пречесто кичасте симболе нећемо наћи ни у нашем народу по сеоским славама, сечењима бадњака и осталим дешавањима где се свугде стигне, сем у храм.

Тај пребизарни призор јестивог, чоколадног Христа који у песми „чини да се добро осећам изнутра“ и „задовољава душу“ није ништа друго од исконски крик за чистом вером и самим Богом. Мегафон је ту само да подсети да јестиви, чоколадни Исус долази из истог окружења одакле долазе и „проповедници Судњег дана“.

Тамо где можемо наћи метаноју у Вејтсовим песмама и она ће, у складу са личношћу аутора и његовом поетиком, бити предимензионираних, епских размера. „Нисам Авељ/ Само сам Каин/ Отвори Небеса/ Учини да пљушти/ Близу сам Раја/ Срушен на капији/ Оштре своје ножеве/ На мојим грешкама…Горим са свом овом боли/Угаси ватру/ Учини…“

Неупитно чиста, хришћанска Вејтсова песма јесте „Down there by the train“. И то од првог до последњег стиха, не остављајући икакву дилему.

„Постоји место за које знам где воз иде споро/ Где грешник може бити опран крвљу Јагњета/ Постоји река грознице доле уз ​​грешников грм/ Доле, где расту врба и дрен/ Можете чути звиждук, можете и звоно/ Од небеских дворана до врата пакла/ И има места за одбачене, ако сте тамо на време/ Бићеш опран од свих грехова и свих злочина/ Ако си поред воза/ Ако си поред воза/ Ако си поред воза/ Тамо доле где воз иде споро/

Постоји златни месец који светли кроз маглу/ А знам да се ваше име може наћи на тој листи/ Нема ока за око, нема зуба за зуб/ Видео сам Јуду Искариота како носи Џона Вилкса Бута/ Био је поред воза/ Поред воза/ Поред воза/ Био је доле где воз иде споро/

Ако сте изгубили сву наду, ако сте изгубили и сву своју веру/ Знам да се можете збринути и знам да можете бити безбедни/ И сви бестидници и све курве/ Чак је и војник који је пробио плућа Господу/ Је тамо поред воза/ Поред воза/ Поред воза/ Тамо где воз успорава/

Па, никад нисам тражио опрост и никада нисам рекао молитву/ Никад дао себе, никад истински бринуо/ Оставио сам оне који су ме волели и још увек гајим Каина у себи/ Ја сам кренуо ниским путем и ако сте исто учинили/ Упознајте ме доле поред воза/ Поред воза/ Поред воза/ Поред воза/ Тамо где воз успорава…“

Може се Вејтсово стваралаштво посматрати као саундтрек људских промашаја или грешности, али тај саундтрек води право ка покајању и искупљењу.

Човек који је написао ове стихове никад се децидно није изјаснио као хришћанин, па се то не може ни у овом тексту урадити.

Међутим, више је него јасно да су стихови искрени, да су боготражитељски и испуњени вером у милост Божју. Када поимамо стваралаштво људи који долазе из Сједињених америчких држава, морамо имати у виду да је њихово поимање Христа одређено добрим делом понашањем и либерализмом вере које је присутно у протестантским заједницама лишеним светих тајни и, са друге стране, дехуманизованим капитализмом и системом друштвених вредности у ком је човек принуђен да непрестано ради да би уопште преживео.

Желим рећи да је непримерено рећи да они одбацују православље, јер се ретки с њиме уопште и сретну. Они одбацују ону визију „чоколадног Исуса“ из Вејтсове песме, што бисмо и ми урадили.

О томе је Вејтс говорио кад каже: „Постоје ови евангелисти у САД који су као стенд ап комичари. Исто делују. Рекламирају се да могу да лече болесне, подижу мртве. То је епидемија, велики бизнис. Хиљаде и хиљаде долазе да их виде и доводе децу у колицима и слепу бабу и мртвог пса. И стану испред овог типа у оделу од 700 долара…“

Немају они сцену за коју сам сигуран да би Вејтс волео видети као што је ускршња литија кроз црвену четврт у Амстердаму, о којој мислим да је отац Војислав Билбија једном сведочио. Литију љубави која доводи до тога да несретне жене које су принуђене да стоје у излозима продајући своје тело почну различито да реагују. Од беса и ударања у стакло и псовки, преко оних које са стидом окрећу леђа до оних које падају на колена и у очају и нади плачу и крсте се.

Е, те које падају на колена и плачу и океан осећања у њима јесу вејтсовски мотиви и сцена је као из Вејтсове песме.

Но, он за њу не зна.

Као што ни ја не знам зашто стално у њу укључујем Светог Јована Шангајског. Али, добро…

У то име једна предивна песма…

У данашње време тако лако, помоћ сиромашнима и сломљена срца може се ставити на страну уместо да буде суштинско у ономе што радимо.

Вејтс за поезију није добио Нобелову награду као Боб Дилан, али наговештава нешто што хришћани лако заборављају: Вејтс зна да сиромашни имају јединствено искуство Бога и његове милости.

Вејтсова музика не само да нас учи о нашој властитој сломљености, већ служи томе да људе који би требали бити у фокусу наше пажње, милости и доброте врати у средиште пажње.

С којим би правом хришћани смели заборављати „најмање од браће“, ако је Господ јасно рекао да ко учини једном од њих, учинио је Њему?

Зар смо заборавили да нам је Господ рођен у пећини?

Да је и сам био бескућник, да и данас стоји испред врата срца и чека да му отворимо?

Да је био понижен, осрамоћен и распет ни за шта?

Да је исцељивао губаве, бранио проститутке и да је финални корак до савршенства разделити богатство сиромасима?

Показујући на „најмање од браће“, Вејтс указује на Бога који се отелотворио да спасе свет.

Давор Сантрач на Светог Јована Шангајског, јул 2020.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име