Наслов текста инспирисан је хорор причом Дејмона Најта по којој је 1962. године снимљена једна од антологијских епизода ТВ серије “Зона сумрака” под насловом “Служити човека”.

За оне који је нису читали или гледали епизоду, прича је смештена у УН где три емисара ванземаљаца објашњавају Скупштини УН да је циљ њиховог доласка на Земљу да људима донесу „мир и обиље у којем и сами уживају, а које се у прошлости доносили другим расама широм галаксије“.  Ванземаљци ускоро снабдевају Земљу јефтином неограниченом струјом, безграничним залихама хране, уређајем који онеспособљава све савремене армије сузбијањем свих експлозија и лековима за продужење живота. Као додатни знак пријатељства, људима омогућавају да посете своју матичну планету путем десетогодишњих „група за размену“.

Једини сумњичав према ванземаљцима остаје преводилац УН Григорије који одбацује сваку представу о незаинтересованом алтруизму и сигуран је да ванземаљци имају посљедњи мотив који стоји у основи њихових поступака.

Одлучан је да открије шта они добијају помажући људима и проналази посао у амбасади за ванземаљце како би научио њихов језик. То му омогућава приступ туђинском речнику. Из амбасаде украде књигу ванземаљаца, надајући се да ће је превести. Име књиге је “To serve man“ коју и преводе са “Како служити човека”.

Две недеље касније, Григорије открива на свој ужас да је наслов двоструки.То није трактат о служењу човечанству, већ – кувар. Опростићете ми на мало дужем уводу којег, због бројних аналогија са ситуацијом у Црној Гори, сматрам драгоценим за текст. У улози ванземаљаца може се наћи и Ђукановићева власт из периода Милошевића, и та иста власт из периода после Милошевића, а могу то бити и ЕУ и НАТО.

Једино људе налазимо увек на оној истој страни. Тамо где људе једино и можемо наћи данас у Црној Гори. На литијама. Наслов текста кључан је да би се ситуација изазвана нападом Ђукановићевог државног апарата на Митрополију црногорско приморску могла окончати онако како верујем да жели свако разуман. Мирно и без кидања тела Цркве. Разумевши и познајући начин мишљења Ђукановића, дало се предвидети и време и начин на који ће напасти, као и арсенал политичког оружја којим ће се служити. Стога је, у првој фази овог сукоба, мајсторски и херојски и побеђен.

На искуство, рекли би спортски коментатори.

Знајући да ће пред међународном јавношћу свој напад на СПЦ покушати да представи као обрачун са остацима великосрпске идеологије и руског утицаја на Балкану и да ће таква политичка конструкција неминовно добити подршку са Запада, епископи и свештенство МЦП су протесте и литије мудро лишили националног и у први план истакли оно што једино и јесте важно и што је литијама дало нову снагу – веру.

Веру у Бога Живога и правду и закон који стоји над безаконим дивљањем једне колонијалне диктатуре. Сваке диктатуре, ако ћемо право. Присиле Државе над човеком која му уништава достојанство, материјалну сигурност и безбедност. Отуда су литије много више од “подршке СПЦ”.

Сви ти људи који су присуствовали литијама одлазили су сваког јутра од тих дана на своје послове  у партократијом разорене фирме и привид капитализма у који се модерно робовласништво маскира пре него што исплати смешне накнаде од којих се једва прехрањује породица.

Сви су ти људи били окружени медијском тровачницом материјалистичког поретка. Гледали контролисане тв канале. Читали исте такве новине. Били изложени “добронамерним упозорењима” надређених.

Упркос свему томе, нашли се на литијама да удахну вишњи дух слободе и живота.Том димензијом литије у Црној Гори парају поднебесје. Ситуација у којој се Мило Ђукановић данас налази за њега је нова. У својих преко тридесет година власти, он је увек био нечији слуга. И увек је имао нечија леђа. Прво су то била леђа Слободана Милошевића који га је и учинио са 28 година председником Владе Црне Горе. Када је схватио да је Милошевићево политичко трајање завршено, благовремено је почео припреме јавности за реализацију договора са новим газдама из НАТО.

Одрађивање њихове политичке агенде кроз стварање независне Црне Горе и њеног чланства у НАТО омогућило му је додатних петнаест година апсолутне власти у Црној Гори.

Верујем да греше они који мисле да Ђукановић има искрена идеолошка или политичка убеђења. Ако има таквих, наравно.

У очајничком тражењу конфликтне ситуације која би му дала значај и омогућила додатно време његовом финансијском апарату, он га је видео у “коначном обрачуну Запада са православљем” на шта је многима заличила ситуација око Украјине и давања аутокефалности тамошњој верској организацији од Васељенске патријаршије.

Како су време и чињенице показале, биће да је редов Ђукановић запуцао без команде. Да се, у свом очају, запљуне и покаже спремност на рат. Тешко да ће му команда такво шта опростити, јер је тиме само открио позицију и спречио “изненађење”.

Да је тако, говоре млаке или никакве реакције на све наративе које је покушао уходаним медијским и политичким каналима да прогура на Западу. Прича о Српској православној цркви као инструменту руског утицаја на Балкану му је прошла катастрофално. Венецијанска комисија му је препоручила, још пре доношења, да спорне одредбе Закона промени.

Готово је извесно, имајући то у виду, да ће му Европски суд за људска права Закон о слободи вероисповести оборити. Отуда и данашња “понуда” председника црногорске Владе Душка Марковића да се Закон суспендује до доношења пресуде Европског суда за људска права. Од америчке администрације није добио очекивану подршку.

Бриселска администрација ионако не зна шта би са собом након колапса “европског заједништва” током мигрантске и кризе са короном и из изјава званичника је јасно да осећа снажне болове у абдоминалном пределу за питања “црногорског идентитета”.

Све то говори да се Мило Ђукановић први пут у својој вишедеценијској политичкој каријери суочава са ситуацијом у којој – нема леђа.

Стоји истина да је прогоњено звере најопасније и то добрим делом објашњава и атентат на владику Јоаникија и његово, као и привођење бројних других свештеника широм Црне Горе протеклих месеци. Објашњава то и дивљачко насртање багером на конак манастира Светог Василија Острошког и вероватно је да ћемо се нагледати таквих потеза у скорој будућности. Православнима остаје Бога молити да подари Духа онима који управљају речју истине Божје у Црној Гори да кроз ову олују прођу неповређени. “Разумети Ђукановића” остаје, по уверењу овог аутора, једна од премиса тог мирног проласка кроз ова искушења.  Некима се могло учинити да у Ђукановићевој потреби за стварањем државне цркве лежи дубинска потреба преосталих делова његове душе за исповешћу и покајањем.

Такав ментални и духовни склоп би то једино и могао урадити у цркви коју је по својој мери скројио.

У којој не би клекао, већ се руковао са Богом.

Не иде то тако, Ђукановићу.

С Богом се не рукује.

Давор Сантрач

 

 

 

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име