Да би и они који још спавају у тами лењивости и који тврде да је немогуће грешницима спасти се и примити помиловање као Петар и остали апостоли и остали побожни и праведни људи, увидели да је то сасвим лако изводљиво Твојој доброти, и било је и увек ће бити!

Свети Симеон Нови Богослов: Химне божанствене љубави

 

Самоћа је најопаснији привид овога света.

Привид да духовног света нема доводи, пре или касније, директно до привида самоће.

Не сме се изједначити усамљеност и реалност одвојености од људи са самоћом.

Самоћа не постоји.

Опасније од тога – она јесте непостојање и пакао.

И ту је њена свевечна опасност.

Душа која је носи и демонским подстицајима негује у реалној је опасности да је пренесе у вечност и у духовни свет и да доспе у стање које описује Свети Симеон Нови Богослов у Химнама божанствене љубави:

 

…извесно унутар Свега, али изван Његове светлости, и следствено изван Бога.

Јер, као они што не виде сијање чулног сунца, премда су цели обасјани, ипак пребивају изван светлости, будући да су од ње одељени слепилом и негледањем, тако и у Свему пребива Божанска светлост Тројице, а унутар ње су грешници што не виде и немају ни трун Божанственог опажаја, позатварани у тами, сажижани у сопственој савести и осуђени на то да их неисказана туга и несносни бол обузимају у векове.

 

Усамљеност осећамо сви.

Неко понекад, неко стално.

Неко будући заиста у слабом контакту са људима, неко – о, ужаса – окружен породицом и познаницима.

Савремени свет са средствима дигиталне комуникације и друштвеним мрежама – које, саме по себи нису зло јер се могу користити и за сврху контакта са људима – али се пречесто изврћу у вашар таштине, самољубља, гордости и каљугу зла доводећи човека до стања сагоревања у ватри страсти које негује у срцу и пепела остатака.

И до парадоксалне чињенице да људи никада нису били умреженији, никада у историји човечанства нису имали мање приватности и – никад нису били одвојенији једни од других и усамљенији.

Но, усамљеност можемо сматрати реалном категоријом овог света, баш као што су то физичка или душевна обољења.

Самоћа је привид.

Потпуни привид и лаж.

Нико од нас никад није сам, све и да никог од људи нема крај њега.

Јер будући у овом свету, по мери и месту свог духовног узраста, увек смо део духовног света.

Увек.

То је индиго Логоса у нама.

То је непромењиво.

Зато је осећај самоће најснажнији и најопаснији аларм који можемо чути у овом свету!

Јер је он стање слепила о ком Свети Симеон Нови Богослов говори.

То је трен који може трајати вечно, јер нико од нас не зна тренутак исхода своје душе.

Зато је у том трену, без икаквог оклевања, свом умном снагом потребно из пакла душе молитвом завапити Христу као дете окружено бесним псима!

Јер, ако је смрт за сваког затварање врата делања и ако је свим људима подједнако немогуће да чине било шта након смрти, те нико више не може учинити нити што добро, нити што зло, дакле ће свако и остати онаквим каквим буде нађен!

То ме, Господе и страши и нагони у дрхтање и од тога ми обамиру сва чула!

Јер као што када слепац умре и оде одавде, никада више неће опазити чулно сунце, па чак ни кад на крају прими васкрсењем очињу светлост, тако ни човек слепог ума, ако умре, неће Те угледати тамо, о мој Боже, но изишавши из таме ући ће у таму, и ту ће занавек бити одељен од Тебе!

 

Нека би благи Господ дао да се од ових речи светога царствовидца тргну они који релативизују грех, који се уздају у јалове и лажне наде аутоматског спасења и схвате колико бити човек није лако.

На истом месту нек буде речено да није ни тешко ономе ко има Христа.

Довољна је наша жеља за Њим, довољан је наш вапај из пакла и Он ће је услишити.

Али, морамо ми бити ти, по достојанству дароване нам слободе и величине споја два света: ми саздани по лику и ако до подобија још у телу нисмо стигли – ми смо ти на којима је тај први корак и искрени вапај из дубине душе који гласи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, молитвама Пресвете Богородице и свих светих Твојих, помилуј ме грешног/грешну“.

Даље је све до Духа Светог.

Ту је и одговор и разумевање оне речи „држи ум у паклу и не очајавај“, јер је очајавање знак сумње у помоћ и благодат Божју.

А она ономе који искрено завапи из пакла неминовно и поуздано стиже и она и јесте дефиниција спасења.

Не будимо као они који се страстима уподобљавају бесловесним животињама, изазивајући гађење чак и међу демонима.

А то раде – потпуно је извесно – бежећи од самоће.

Али, на потпуно погрешну страну и у најопаснију провалију од свих које постоје у видљивом и невидљивом свету…

Сада они који те не знају наслађују се телесно и веселе се по земљи ликујући бесловесно; имајући све што Си им дао да уживају у овом животу и видећи једино то, замишљају да је исто тако и по исходу душе и свршетку овог живота.

Али греше у својим претпоставкама, греше у расуђивању, када говоре да ће почивати не с Тобом, него у “миру“ и , о лудости, припремају се за место које нема удела нити у Светлости, нити пак, учешћа у тами, место изван Царства Небеског, али и изван пакла, удаљени и од Жениковог дворца и од казненог огња, где се, несрећници надају да стигну, говорећи да им нису потребни ни слава ни Твоје Небеско Царство него само пребивање у починку.

Ах, каква помраченост, каво слепо незнање, каква несрећа и испразно надање!

Такво нешто није нигде описано, нити ће икад бити, него ће вршиоци Божанственог стајати у светлости добара, а чинитељи зла у тами казнитељској, а међу њима је страшни понор који их дели, како нас Ти Сам научи, који си ово и припремио.

Оном ко се нађе између биће то пропадање страшније од сваког мучења и казне, будући да се јадовно стропоштава у бездан казне, у провалију погибељи и доспева тамо где тешко да би хтели приступити они што су на мукама, да покушају туда да прођу у земљу праведника, више волећи да се огњем претворе у пепео него се суноврате у страхотну провалију!

Они, дакле, који желе да буду ту по скончању достојни су многих суза и жаљења, јер као бесловесни потпуно су нерасудни и сами себи желе зло и сами себе прелашћују! 

Немојте ме, молим вас, браћо и сестре погрешно разумети.

Не пишем ово као бољи од вас, јер то ни по чему нисам.

Прегрешан сам, обичан човек, окован страстима овога света.

Пушач.

Нисам теолог, ни свештеник.

Знајте да сигурно, сигурно јесам гори од вас и да то није декларативна изјава и поза скрушености и очекиване смерности.

Али, што би рекао мени драг песник – оволико знам да је истина.

Јер сам проживео то.

Јер су ме „понављане вежбе за испит спасења“ коштале најскупље што могу човека коштати у овоме свету и молим и преклињем Бога да се и у вечност не пренесу.

Већ да у љубави поделим са вама свима око „Чуда“ окупљенима у нади да ће иком икад игде ишта користити.

Да зло вечно не постане.

Јер страхота привида самоће јесте у њеном потенцијалу вечности.

У црној светлости о којој је и Иван В. Лалић певао:

 

Ветар што дува у ноћи душе,

У земљи пустој, на месту страшну

Где бучи пустош – ветар ме води.

Води ме, слепца, у светлост црну;

Ветар ме води, у непомаку,

На месту страшну, у ноћи душе.

 

Постеља моја талог, нигредо;

Вода из чесме за зидом капље,

У несаници, у ноћи душе.

О успорено, капље ко милост

У недохвату, за танким зидом.

На месту страшну, у земљи пустој.

 

Води ме, ветре, у светлост црну.

Поведи, ветре, из ове собе –

У ноћи душе страшне су сенке

Од бивших ствари, будућег стида;

Црн ми је јастук од црних суза.

И несвеарена вечера, и жуч.

 

Једна би душа хтела да буде

Душа у мојој души, паразит;

Води ме, ветре, из ове собе

Где сенке чврсну у пораз ствари;

Туђа би душа хтела да буде

Пораз у мојој души, у црној –

 

Изведи, ветре, у светлост црну,

Где као звезду на дну бунара

Назире слепац жижак што зари:

То неко тамо обнавља милост

У ноћи душе, у продуженој,

На месту страшну, где бучи пустош.

 

Нека би благи Господ одговорио на молитвени покрет душе сваког од нас.

И сада и увек и у векове векова.

Амин.

 

Нови Сад, 21.10.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име