Наслов текста је преузет из вица који, за оне који га не знају, иде овако:

„Дође полицајац на вашар и на тезги види продају крстове за око врата.

Приђе он продавцу и каже: „Пошто ти је овај плус?“

Каже продавац: „250 динара.“

Полицајац ће на то: „А пошто ти је овај са атлетичарем?“

По слободи коју, верујем, имам у Христу и са љубављу ка вама који читате ове редове морам признати да сам од целог овог текста имао само наслов и потребу да га напишем.

Да сам знао и знам чак и сад док куцам само уопштено да ће он бити везан за улогу „плуса“ у нашим животима и о нашем односу са „атлетичарем“.

Слобода и љубав не би требало икога да саблазне и надам се да неће јер је христолика; по слици је оне љубави коју је Логос оваплоћени показивао у телу према нама људима; како према апостолима, тако и људима које је сретао током проповедања Радосне Вести и из које је и сам знао да узвикне, гледајући људе који очима гледаху чуда и и даље сумњаше: „О, роде неверни, докле ћу вас трпети?“

Па, Христе драги, по свој прилици – вечно. 🙂

Ми људи смо такви.

Одмах да напоменем да ћу, баш зато што смо „такви“, писати пре свега о сопственим манама не прилазећи ни близу саблазни опсервације и узношења над другима, већ у нади и са поуздањем да и у мојим искуствима има довољно општељудског да потакне можда и друге да на „Чуду“ подела своја размишљања са свима нама који се овде окупљамо.

Јер, знали то или не, због тога „Чудо“ и постоји.

Да сви заједно сведочимо Бога живога како знамо и љубав његову, по талентима које нам је дао.

И не само талентима, пошто – ако ћемо врло објективно и хладне главе – ништа наше и није.

И ваздух који дишемо и плућа којима то радимо – добили смо од Њега.

Дан и јутро у ком се пробудимо – Његови су и дар су нам од Њега.

Деси нам са често да у маниру „плуса“ и „атлетичара“ и дар слободе заменимо са власништвом над животима и умислимо да смо апсолутни власници живота, простора, времена…

Ама, свега. Живе и неживе природе, флоре и фауне, да ти људи што пролазе и живе крај нас да је то питање јесу ли то и људи или само холограмске пројекције; „та, чим ја не знам шта они осећају питање је  да ли ишта и осећају…“ Умеју та наша егоцентрична махнитања да буду и забавна.

Умеју да буду и трагично промашена, баш тако као што сваки грех то, пре свега пореклом речи, и значи. То јесмо ли или нисмо господари живота и одлучујемо ли о њему, понајбоље знају самоубице. Кад се и тај финални чин промашености деси и самоубица дигне руку на себе и…не буде ништа. На делу се увери да је и даље жив, али у другачијој стварности; да смо вечни по благодати Божјој. У тако тешком промашају нема места хумору, али пример јесте био потребан да илуструје исправност основне тезе.

Знају то и они који се са пуним поверењем у љубав Божју предају молитви, ни не тражећи ишта осим „Царства“. И кад оно „све остало“ почне да се додаје, али није лепота у томе што се збива по обећању Божјем, већ је лепше још што се у том „свему осталом“ види рукопис Творца. Што се види колико је та рука која пише блага. Колико нас воли на начине нама незамисливе љубављу безграничном и у свему прилагођеном нашој непоновљивој јединствености.

Зло је сувишак есхатолошки. Непотребно је у пуноћи и лепоти Царства и духа. Нек то буде некакво кљакаво тумачења Јеванђеља аутора ових редова. Који нит је анониман, нит је црноризац, нит је Храбар, али елементарни ред је да се стоји иза својих речи, макар да се зна ко их је накуцао.

Шта исто може? Могу „плус“ и „атлетичар“ и да се читају и чују као поуздање у Бога Живога.

На трагу оног „дај да се и ја упишем“ где се човек и не знајући уписује у Књигу Живота. То носи у себи оно суштинско поуздање у Бога увек присутног, ону веру којом је и Петар направио прве кораке по води.

Ми стално причамо о томе како је апостол Петар – опростиће ми ваљда и он и Господ – бућнуо у воду због неверја, али што смо зајовили тако лако да заборавимо да је и ходао?

Да јесте вером направио тих првих пар корака.

Ходао смртан, па помало и прек (питати Римљана оног што остаде без ува на кратко у Гетсиманском врту), човек по води!

„Посумњао“, „упао“, тралала, „не смемо сумњати“…Знамо то све и јесте то све.Али, зашто остајемо на „не треба сумњати“ делу поуке па као боксер сатеран у ћошак чекамо кад ће нас Сумња одврнути крошеом или аперкатом?

Ходао је вером по води.

Ходајмо и ми вером.

Не мора по води, може и по чврстом.

Што је вода Петру била, нама је данас ово чврсто тло које нам виртуелном стварношћу (која само што није – до краја деценије по најавама Цукерберга стиже Метаверзум, п.а.) измичу испод нога нам.

Обрни, окрени – сва се теологија и предање своди на „молите се непрестано“.

Пусти да Дух Свети дела, а ти се, аутомеханичару стварности, смири и уклони.

Дух ће нас све научити. Он је најпростијима и најнеобразованијима открио најдубље тајне свега створеног и дао слику Осмог дана и онога што ће тек доћи.

Да, баш онима који не знају много сем да је „плус“ – „нешто позитивно“.

И онима који срцем осећају да „атлетичар“ ради нешто страшно важно ради чега га вреди носити око врата; нешто страшно важно од чега је све, али све, лепо, преображено, васкрсло, вазнето, победничко и нешто од чега створено и нестворено одјекује радошћу и говори, баш као Христос Петру: „Дођи!“

Уђи у радост Господара свога.

Нека би нам благи Господ дао да радост Његова пребива у срцима нашим и сад и свугде и увек и у векове векова.

Амин.

 

 

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име