• У овом тексту спојићемо радио, Интернет, књижевност, музику и Јутјуб у једно. Наиме, текст пред вама је текст несуђене радијске емисије и свој пут до јавности налази путем “Чуда” након неколико година. Дугујем такву напомену, јер ће пажљивији читалац осетити да је текст писан за други медиј и да није у питању класична књижевна критика

 

Дух дише где хоће, а ми ћемо следећи Господа са поуздањем и вером закорачити у граничне просторе у којима модерни човек излази ван колотечине уобичајеног постојања и у том изласку се и среће са Живим Богом.

Видећемо какав је траг тај излазак ван себе оставио у поезији аутора ових времена.Свети ава Јустин Поповић је говорио да у сваком човеку треба гледати малог Бога у блату и ми ћемо, колико нам је то могуће, покушати да скинемо ту скраму блата и мрака са животворне Светлости и иконе Божје која сија у сваком човеку.Светлост сија у мраку и мрак је не обузе. Ту светлост ћемо тражити и у најдубљем понору слутњи. У овом огледу бавићемо се поезијом Дејана Вучетића Вуче, певача групе Дарквуд даб.

После каријере дуге више од двадесет година и осам студијских албума, „Дарквуд даб“ је стекао статус једног од најбољих – они који су им склонији, рекли би и најбољег српског бенда. Десетине текстова и стотине страница рецензија већ су написане о томе колико су они у музичком смислу обогатили нашу културну сцену и тиме се у овом есеју готово да и нећемо бавити.

У исто време, готово ниједну анализу – колико нам је познато – хришћанских момената у поезији Дејана Вучетиће – Вуче, певача и текстописца дарквуд даба, нисмо добили и ово ће бити наш скромни покушај.

ПАРАМПАРЧАД

Група је основана 1988. године, а први албум „Парампарчад“ појавио се тек седам година касније. У тих седам година „Дарквуд даб“ већ су стекли признато име у београдским уметничким круговима и „Парампарчад“ је, практично,  била компилација песама које су већ издржале тест времена и биле свиране десетине пута на концертима.

Са тог албума интересантне су нам две песме: „У праскозорје“ и „Спори Вавилон“. Битно је напоменути да је у овој фази Дејановог стваралаштва симболика модерног света као Вавилона преузета из традиција реге музике и даба. Будући да је у те традиције она доспела из Старог Завета, веза са хришћанством је већ чврсто направљена и примењена…

хеј! Вавилоне!

остави ме

хеј! хеј!

Вавилоне

остави ме

пусти ме да изађем

хеј Вавилоне!

ветар ломи дрвеће

хеј Вавилоне..

он долази полако

и отвара прозор у мојој глави

пријатно ме разбија

ветар који завија

ветар који савија

убија ме промаја

ветар ломи дрвеће

гледај бре, вавилоне“

Корак даље од препознавања модерног друштва као Вавилона, одлази се у песми„У праскозорје“ где добијамо  и егзистенцијалну ситуацију и муку човека који препознавши наличје цивилизације, не може нестати из ње, већ мора своје постојање осмишљавати унутар дате реалности. Тај процес је болан и напоран: “ Кроз сенке Вавилона града/Ја ходам/У ритму Вавилона града/Ја ходам/Један корак напред/Два корака назад/Ја ходам и падам“.

Ову фазу посртања и падања прошао је и пролази свако од нас. Она је олакшан надом коју формулишу последња два стиха прве строфе: „Права правда стиже/Све је ближе и ближе“

„У праскозорје

Ходам као да трчим

Слушам као да чујем

У право време стиже

Права правда стиже

Све је ближе и ближе

Кроз сенке Вавилона града

Ја ходам

У ритму Вавилона града

Ја ходам

Један корак напред

Два корака назад

Ја ходам и падам“

 

Што кажу свети оци, није срамота пасти, срамота је не устати. „Устајање“ је све подразумевано у песми коју смо чули, а ослобођење од Вавилона је у изласку. То су мотиви који ће нас занимати и у песмама које смо одабрали са следећег албума „Дарквуд даба“.

 

У НЕДОГЛЕД

 

Реч је о албуму „У недоглед“, издатом већ следеће, 1996. године. Овим албумом група ће стећи стећи ширу популарност, а песма која ће ту популарност донети и бити, условно говорећи, хитом је опет везана са симболику Вавилона и људске душе заробљене у истом. Песма се зове „Трећи вавилон“, наравно…

 Ја знам да је ово трећи Вавилон

Ова панорама потпуно ме затвара

Ја знам колико нисам слободан

То је онај чудан укус у устима

Једна занимљива анегдота

И глава пуна залуталих мисли

Када киша пада удара по стаклима

То је оно што ме најбрже успава

Сваки трзај свести постаје навика“

 

На истом овом албуму ћемо – неки би рекли, коначно – и изаћи из вавилонске симболике, наћи се на путу ка слободи. Та рецептура прописана је у песми која ће такође бити једна од најпрепознатљивијих са овог албума; песми која ће донети прве од неколико Вучиних генерацијски химничних стихова :“Из колотечине иступићу храбро/Успаване дане пробудићу тајном/ Лоше програме искључићу трајно/Из колотечине иступићу храбро“.

Из колотечине иступићу храбро

Успаване дане пробудићу тајном

Лосе програме искључићу трајно

Из колотечине иступићу храбро

У правцу пустиње

Испред олује

У правцу пустиње

Аутопутем

У правцу пустиње

Брзином правом

У правцу пустиње

Са пуним резервоаром

У правцу пустиње

Ти си поред мене

У правцу пустиње

Ја сам поред тебе

У правцу пустиње

Ноћ је дуга

У правцу пустиње

Ноћ је дуга сенка испред нас

Из колотечине иступићу храбро

Успаване дане пробудићу тајном

Лоше програме искључићу трајно

Из колотечине иступићу храбро

Где је?“

 

ТРЕЈНСПОТИНГ

 

Две године после албума „У недоглед“, као студијско издање појавила се музика из позоришне представе „Трејнспотинг“ која је, по тексту Ирвина Велша, играна у Битеф тетару. Књига и филм „Трејнспотинг“ обележили су крај деведесетих година широм света по свом смелом суочавању са хероинском зависношћу, кугом двадесетог века и болешћу смисла која је однела и превише младих људских живота свугде око нас. Поставка овог текста у Битеф театру била је друга у Европи, а прављење музике за њу сместиће „Дарквуд даб“ у шири културни контекст – неки би рекли – европског културног круга. На овом албуму пажњу нам привлаче две песме максимално сведеног текста, што оставља простора за небројена тумачења – омиљену забаву сваког критичара. Прва од њих отвара албум и зове се „Сила“, што су уједно и једине речи ове песме. Вучин глас овде је употребљен у најбољој традицији даба – као један од инструмената. За потребе наше анализе, схватићемо да није у питању сила гравитације већ сила Васкрситеља из мртвих, Бога живога којем слава у векове века.

 

„Не суди, да ти се не би судило“ и „Којом мером судиш, биће ти суђено“ речи су упутства за мир са ближњима. Хришћани би требало да чине људима оно што желе да им људи чине. Свако другачије понашање води у хаос међуљудских односа и лоша дела и лоша енергија коју неко одашиље му се као бумеранг враћају. Такву стратегију бисмо могли назвати „Стратегијом бумеранг“, а управо се тако зове и следећа песма коју слушамо. Радосни глас којим Вуча пева ове речи, тон су незлобиве радости због пораза такве стратегије и људи који је примењују.

 

 

 

ЕЛЕКТРОПИОНИР

Коначно етаблирање „Дарквуд даба“ као најзначајнијег и најкреативнијег српскогбенда десиће се по издавању албума „Електро пионир“, у јесен 1999-е године. На њему се налази песма „О пустињи“ која је за наш начин анализе Вучине поезије најзанимљивија и најдиректније православна песма. У књижевном је смислу врло је занимљиво гледати значењске смене исте речи; како „пустиња“ означава и пустош у срцима, али се и употребљава као синоним за манастир и отшелништво када се у стиху каже „Истина се крије у срцу пустиње“. А Господ каже: „Ја сам пут, истина и живот“ „Истина је близу/Истина се крије“ је опет стих који изражава и веру у долазак Христов, али идентификује ону климу у медијима која означавајући године уместо „пре“ и „после Христа“ воли да каже пре и после „нашег доба“, штагод и чијегод то „наше доба“ било. Ова је песма саундтрек за шетњу улицама града којим шетају људи испражњеног срца и уплашених погледа, док из излога радњи са техничком робом са изложених телевизора зраче слике документарних филмова о томе како је Христос рођен шест година пре Христа и планети која је настала ниизчега пре више стотина зилиона година; слике реклама за жваке са крилцима. Песма која одјекује улицама на којима полиција хапси просјаке, а  кривци не осећају никакву кривицу…

Град у пустињи

Пустиња у граду

Људи на обали

Људи на тротоару

Будни и поспани

Позвани и прогнани

Истина је близу

Истина се крије

У срцу пустиње

Пустиња у срцу

 

 

Друга песма са овог албума која нам је драга и значајна је песма „Једног јутра“ због стиха у којем се са хришћанским миром констатује могућност да је „нови дан можда и последњи“. Уз пажљиву оркестрацију, добијамо једну врло занимљиву уметничку целину…

Једног јутра

Једног јутра пробуђен

Изгубљен и пронађен

По слободној процени

Нови дан је можда последњи

Гледај како пролази

 

 

ПЕСМЕ ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА

На Васкрс 2001-е године објављен је албум „Песме изнад истока и запада“ на којем су Дарквуд даб музички обрадили текст Светог владике Николаја Велимировића „Молитва благом Христу“. Иако није у питању Вучин текст, ова песма нам је занимљива баш због тога што аранжман даје преко потребни склад песми и она постаје таква да је „у овом свету, а није од овога света“.

 

ЖИВОТ ПОЧИЊЕ У 30-ОЈ

У пролеће 2002. издат је албум индикативног имена „Живот почиње у 30-ој“ који отвара песма „Вртлог вира“. Речено је да само дела љубави остају, а све остало „Све што вртлог вира крије/ као да се никада догодило није“.Вир је овде симбол нихилистчког вртлога који немилосрдно гута људе и судбине…

Изгубљено време, успавана младост

сувише људи, заборављена лица

хладан као камен у вртлогу вира.

Трепери светло, игра сенки,

корак ближе губитку свести,

трагови немира у вртлогу вира.

Све што вртлог вира крије

као да се никада догодило није…

 

 

„Сада видите као у загонетки, а онда ћете видети лицем у лице“. Есхатлошка реалност Царства Божјег се у Вучиним стиховима такође само слути. У следећој песми коју ћемо послушати – а та је „Нова достигнућа“ – осим јасног става о „напретку цивилизације“ и „колатералним штетама“ тог напретка, налази се и један лагани потез оловком у стиху „бистро и дубоко небо уточиште пружа“.

То „дубоко небо“ о којем Вуча пева је – верујемо – Царство Божје испуњено бестелесним силама и Божјим угодницима.

Повремени одласци у брда

Бистро и дубоко небо уточиште пруза

Рехабилитација душе и тела

Испод високог стабла

Осећам се добро…осецам се добро…

Искривљена слика малог екрана

Симулација стварности

Лаж и пропаганда

Нова достигнућа човечанства

Колатерална штета последице рата

Осећам се добро…осећам се добро…

Повремени одласци у брда

Бистро и дубоко небо уточиште пружа

Рехабилитација душе и тела

Испод високог стабла

Осећам се добро…осећам се добро…

Хришћани су у овом свету, а нису од овога света. Тако треба разумети и песму „Дорћолац“ која садржи и посвету одређеном делу града и граду кроз који јуре ужурбани људи. Као у ретко којој – не само Вучиној – песми спајају се микро и макрокосмос: од садржаја живота разбацаног по соби до опомене муње у даљини.

Метанојско, преумљено срце слободно у тишини (молитве?) заувек и испуњено љубављу ка свему…

Разбацан по соби садржај живота

све из малог мозга, ништа не разумем

Касно послеподне, пешчана олуја,

Гледам са терасе ужурбане људе

Негде у даљини опомена муње

Мерим растојање, одбројавам секунде

Измештени снови, обале далеке,

недостатак речи, недостатак снаге

Одсутни тренуци испод поврсине,

Позната пространства, дуго путовање

Осећај пуноће, преумљено срце,

Доле у тишини ја сам слободан заувек.

 

О ДАНИМА

 

Пред крај 2004. излази албум „О данима“. Прављен са намером да буде без изразитог хита, овај албум омогућава Дарквудима да изађу из за њих неприродног простора превелике популарности. Са друге стране, доноси читав низ песама велике вредности због којих га многи поштоваоци и сматрају њиховим најбољим албумом. Песма „Централа“ доноси необичну атмосферу и слику Централе – Царстава Божјег, рецимо – где искушење престаје да слама.

Дошло је до промене плана

Овде је централа

Овде је централа

Ту искушење престаје да слама

Ваздух врео, време путовања

Дуж хоризонта

Сагорева до жара

 

 

Следећа песма која нам привлачи пажњу са овог албума је песма „Неко мисли“. У првом делу песме имамо стандардан став овосветског озлојеђеног човека који „показује зубе“ свету и људима које „добро познаје“. Други део песме нам је интересантнији. Речено је негде за Господа да стоји као просјак пред вратима срца нашег и чека да га пустимо унутра и то нам је прва асоцијација кад чујемо стихове : „Неко куца на врата/Неко жели да уђе/Неко мисли на тебе…“

За године дуге

Покажи им зубе

Мислиш да познајеш себе

Мислиш да познајеш људе

Па нека ти буде…

Ноћи су дуге

Низ улице јуре

Неко куца на врата

Неко жели да уђе

Неко мисли на тебе...

 

 

Последња песма коју ћемо са овог албума чути је „Простор између нас“, песма у којој се поново преплићу микро и макрокосмос, бескрајна васиона нестаје као трептај. Љубав је сила која простор сажима, простор преображава, била она љубав међу људима била љубав Бога према човеку, човека према Богу.

Читав космос

стаје у трептај

у простор између нас

Промичу слике

као кроз сан

између нас.

 

 

ЈЕДИНСТВО

Албум, за наш угао посматрања поезије Дејана Вучетића, индикативног наслова „Јединство“ појавио се 2008. године и донео песме нових квалитета. Уколико су нам на претходних пар албума које смо посматрали интересантне биле песме у којима је долазило до преплитања микро и макрокосмоса, овоземаљског и оностраног, на албуму „Јединство“ – помало и парадоксално, с обзиром на наслов – долази да раздвајања простора у песмама које нас занимају. Прва је готово псаламска химна посвећена Вољи Божјој „ Као река“.

Као река

тако слободна

изнад свега

твоја воља

изванредна

као река без почетка

предах нема крај се не зна

 

 Друга песма коју ћемо послушати окренута је у потпуности овоземном животу, констатовању хаоса, живота и година које пролазе „Муњевитом брзином“. Замислимо се мало – колико олако мислимо о времену, мислимо ли тако и о вечности?

Муњевитом брзином

иду године

гладне једу сите

а дивље питоме

где све то иде

 

 

Овде ћемо стати са анализом и прећи мало са друге стране критичке тарабе. Овакво разумевање Вучиних стихова носио сам са собом још од адолесценције и уобличио га у текст тек пре неколико година за потребе несуђене радијске емисије. Са малом стрепњом, послао сам га мејлом Вучи уз позив и молбу да на основу ње направимо разговор за потребе те емисије. Признајем, мало сам и стрепео да ли ће ми рећи да може, али да сам мало претерао и да није он то баш тако мислио. Поуздање ми је давало то што сам га виђао у манастиру Ковиљ деведесетих, али…

Не мора то ништа да значи.

Мили Боже те радости кад смо се чули!

“То!”, каже он мени.

“То, човече! За двадесет година прочитао сам свашта о нама и нашој музици, али ово је први пут да је неко осетио и уобличио баш оно што сам и хтео да кажем стиховима.”

Е, па, ето…

Делим ову успомену са Вама не би ли и Вас орадостило то преплитање душа, та радост разумевања и заједништва у лепом ког пречесто нисмо ни свесни, а које нас и чини децом Божјом.

 

Давор Сантрач

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име