Пошто је Јелена Поповић открила на свечаној премијери филма „Божији човек“ да је њу Господ молитвама Светог Нектарија Егинског исцелио од болести којој медицина још увек нема лека, то баца потпуно другачије светло на уметничко дело које имамо пред собом.

Да се разумемо – и без те Јеленине исповести, пред собом имамо небивало филмско остварење. И житије у 109 минута покретних слика и молитву као стилску одредницу (глуме, светла, камере…) и режију Благе руке на којој ћемо се посебно задржати доцније.

Мени лично је тешко да пишем о овом филму и извињавам вам се свима што ће ми бежати речи у тексту и молим да га примите као скромно сведочење мог искуства.

„Божји човек“ није филм којег верујући човек може да гледа као критичар. Богу хвала, ово није филм који се анализира. Да би се нешто рекло, мора да се апстрахује.

Стога не брините око „спојлера“ у овом тексту. Неће их бити.

Светло у филму није светло на које смо навикли.

Видећете благу, скоро бледу светлост која осветљава протагонисте.

Нематеријалну скоро.

То се не постиже случајно, него је плод одлуке Јелене Поповић.

Нисам приметио да је много оних који су писали о филму поменуло епизодну улогу Микија Рурка који је пред камерама имао – не „одглумио“ – свој моменат преумљења. То је оно што сцену коју ћете видети одваја од других у филму. Не због имена глумца, већ интензитета енергије. Ако ћемо у историју кинематографије, сетите се. То је Рурк из „Анђеоског срца“ чију душу Нечастиви (сјајни де Ниро) тражи. У „Божјем човеку“ је Рурк налази. То је експлозија светлости и критичарима који се баве интермедијалношћу топло препоручујем да томе посвете пажњу.

Неко је рекао после премијере „савршени документарни филм“. Да, у хагиографском смислу, смислу житија. Али, „Божји човек“ није само филм, таман колико ни житије није само текст. Примиће свако колико може и како уме; ја овако – ово није филм током којег се плаче или смеје, ово је филм током којег се моли. Молиш се и гледаш филм, да. Неко ће други другачије. Сви смо различити. Исти су само Чаша из које се причешћујемо и Тело које једемо и Крв коју пијемо.

Музика коју је Збигњев Преснер урадио је савршено ненаметљива, надограђује ово што се види и беспрекорна је, да нема и преко тога. Откуд Лиза Џерард овде!? За оне који не знају, Лиза Џерард је била оснивач и вокал култног андерграунд састава „Дед кен денс“. И, могли би рећи површнији познаваоци – па имали су „Дед кен денс“ екскурзије у византијску музику. Јесу, пријатељу. Али су и мени монаси ковиљског манастира (монах је, у ствари, ал небитно који) којима сам носио пре 20 и више година касете (да, тад су још биле касете) да послушају шта се ново ствара само за једну рекли „ово носи и немој ми више овакво шта доносити“. То су били „Дед кен денс“, албум “Товард д витин“. Још једном – шта ће Лиза Џерард овде? Њена појава на саундтреку је такође својеврсно чудо.

Напосле, имајући у виду Јеленину исповест видимо да Она зна до у микрон душе силу Благодати Божје и зато та Благодат и дише филмом. Зна јој додир, зна јој ритам. зна топлину којом преплављује срце.

Људи, жене и остали – нек ми Господ прости ако претерујем – Јелену је овде Дух Свети водио. Ово је филм који су Тројица о свом светом снимили на корист душа свих нас.

Колико љубави, колико суза, колико силе!!!

Тројице Света слава ти на свему и за све!!!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име