„За понети“ је ознака нашег времена, ужурбаности нашег доба било због оправданих или мање оправданих разлога.

Човек садашњице је човек збрке, неминовно површан у својој ужурбаности да покрпи паучинасте нити простора и времена .

Једе се успут, чита се успут, мисли се успут…

 

Наш Бог је Бог за понети.

Он се не носи у масном папиру као бурек или у картонској амбалажи, већ у срцу.

Живи кад живимо ми молитвом.

Ми живимо кад живимо молитвом.

Молитвом Живи Бог живи у нама.

 

Виши ниво конзумеризма је доставе хране.

Одаберемо, поручимо, стигне.

Минимални утрошак енергије за максималну корист.

Добро, није максимална, већ тренутна, али је корист и ужитак.

Користи се у зубе не гледа.

Потрошач је присутан.

 

Модерни човек је почео да тај принцип уноси и у свој однос са Богом.

Буквално се очекује да нам однекуд неко донесе Бога.

Да га пронађемо у књигама, на Интернет порталима и поручимо.

Ако може испорука одмах – сјајно.

Ако не може у року од 15 минута, онда ни не треба.

Којекуде, али нема од тог посла ништа.

Не може нам Бога ико донети.

Бога ми призивамо срцем.

Наше је да молитвом стремимо ка Њему.

 

Трговачке односе (јербо нама свима толико миле потрошачке културе без њих нема) уносимо и у однос са Богом.

Узећу Бога колико и кад ми треба.

  • „Јел вам врућ Бог? Дајте ми 400 грама Бога са месом.“
  • „За овде или за понети?“
  • „Овде ћу понети.“

 

Или смо у својој потрошачкој свести потпуно окренули значење храма као дома Божјег па смо убеђени да је то кућа Божја у смислу да Он из ње не излази.

Никуд.

Сакрио се Бог у зграду.

И не излази…

Усамљен, јадан.

Гарант му досадно.

И још треба да се не знам како обрадује кад ми навратимо и не донесемо поклоне („Богу не требају поклони“) и дођемо да оробимо шта нам треба, а и шта нам не треба („Никад се не зна кад ће затребати“).

 

А не могу ја то сад кад сам у овом свету…

Стварно?

Ком „свету“?

Све је то један свет, рођаче.

Или рођако.

Или особо флуидног идентитета.

Па, имаш десетине основних разлога зашто смо још увек у видљивом свету.

Више од тога, зато смо створени.

Ту је разлог нашег стварања и стварања видљивог света.

Ми смо спона.

Кроз нас делује Бог.

Или ова друга сила кад смо уверени да „ми“ делујемо, а страсти нас витлају као пшеницу.

„Будите со свету“.

Не само литургијом, већ и непрестаном молитвом у срцу ми освећујемо простор око себе.

Буквално и дословно и не сумњајте ни трена да је тако.

Ходајући и молећи се ми тамјаном молитве буквално и дословно на оку невидљив начин  кадимо простор кроз који пролазимо.

Делима љубави освећујемо свет.

Дела, дела, дела.

Православље је сво у делима.

Константна, непрекинута активност.

Бујање Живота у нама и живота око нас.

 

Сем кад се својевољно одвајамо.

Ми као да бежимо од Бога бежећи од молитве.

Не може се од лица Божјег сакрити игде, не зато што је он љубопитљива баба из комшилука која вири кроз прозор да види ко пролази улицом већ зато што је Господ сведржитељ који Духом Светим све испуњава и отуда све зна.

Не „све се зна“, већ „Он све зна“.

Личност.

Што се склањамо?

Што га се плашимо?

Шта нам то говори о стању наше душе?

 

Душа која би хтела да буде душа у нама сакрива нам да је заједништво са Богом неописива милина и благодат каква човеку у ум не дође.

То осетимо у оним повременим тренуцима када се простор и време растварају и језгро сваке ћелије у нама пева.

Кад Господ може буквално да преобрази свет музиком коју волимо, само за нас, да нам покаже колико баш нас, баш тебе одређеног у то тачно одређено време на том тачно одређеном месту и сваки дамар твог бића воли.

Господ је уметник.

Кад симфонијом простора и времена савије видљиве и невидљиве светове у срце човека, зажари у њему благодатни огањ и каже:“Ево ти! Све је твоје! Волим те! Уђи у радост непрестану!“

И то овде доле мора да траје кратко јер би полудели од среће да осећај траје дуже.

Дакле, тиха радост.

То може.

 

Прикуцани смо, привезани за свет.

Шта ћемо без света сутра кад нас Господ позове?

И немојте ико да вас лаже: то ће бити сутра.

Буде можда већ данас.

Хоће ли нам душа у заједницу са Њим или ће се минулом свету враћати?

Шта кад простор и време прођу и буду обожени и будемо постојали на другачији начин?

Нема тог света на који смо навикли душу, а Бог стално ту.

И говори јапански.

И ништа га не разумемо.

А не можемо више да учимо „јапански“.

Време које нам је дато да научимо јапански нисмо искористили.

 

Није игра, дакле.

 

Да се не нађемо у вечности крај Неког ко нас бескрајно воли и грли непрестано, а ми га не познајемо.

Још нам и на јапанском говори.

Стално.

Не заклапа.

И не треба му ништа.

И нисмо ми њега створили, него Он нас.

И не мо’ш га људски ни отерати.

И немаш се где ни сакрити.

И, шта’ш..

 

Носимо Бога у срцу са собом свугде.

Научићемо и јапански и „језике анђеоске“ тако.

Неће бити непознате Речи.

Биће Бог свуда и у свему.

Сада.

И увек.

И у векове века.

„Амин“ већ има ко ће дописати.

 

Бог вам свако добро дао.

Нови Сад, На Светог цара Уроша 2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име