Први део текста можете прочитати на вези https://www.cudo.rs/%d0%b3%d1%80%d0%be%d0%b1-%d0%b1%d0%b5%d0%b7-%d0%ba%d1%80%d1%81%d1%82%d0%b0-%d1%82%d1%80%d0%b0%d0%b3%d0%b5%d0%b4%d0%b8%d1%98%d0%b0-%d1%83%d0%bc%d0%b0-%d0%bb%d0%b0%d0%b2%d0%b0-%d0%bd%d0%b8%d0%ba%d0%be/
Да ли је заиста постојала анатема?!
Многи знају причу „Анатема“ од Куприна.
Иако прича одступа од историјске стварности, читаоци нису могли а да не буду дирнути сликом бунтовног архиђакона који је био толико импресиониран својим ноћним читањем „шармантног кратког романа“ Толстоја да је на служби следећег јутра, уместо да свечано анатемише писца, он му је возгласио „Многаја љета!“.
Купринова књижевна фикција подстакла је интересовање јавности за Толстојево „анатемисање“.
Али, чињеница је да ниједна црква Руске империје није јавно прогласила анатему против Толстоја!
Синодална одлука у вези са Толстојем била је једноставно констатација чињенице да је писац престао да буде члан Православне цркве, односно да је својом вољом „отпао“ од ње. У Синодалним актима од 20. до 22. фебруара такође се наводи да Толстој може да се врати у Цркву ако се покаје.
Бекство из Јасне Пољане
У покушају да преостало време свог живота проведе у послушности својим убеђењима, осамдесетдвогодишњи писац је одлучио да „побегне” из Јасне Пољане на место где је могао да пронађе унутрашњи мир.
У јесен 1910. године, по лошем времену и у мраку и влази ноћи, Толстој се брзо спремио, трудећи се да никога не пробуди, и изашао из куће. Не водећи са собом никога осим свог личног лекара Д.П. Маковицког, који је већ јурио по путу у кочији без опруге, Толстој је дуго одлучивао где да побегне: на Кавказ или у неко удаљено село…
Онда је, изненада, рекао одлучно: „Идем у Оптину!“
Бунтовна душа писца је појурила ка спасењу – где је могао да нађе помоћ и да преброди горку усамљеност од које га није могла спасити ни породица ни светска слава.
Летопис Оптинске испоснице за 28. октобар гласи:
У Оптинску пустињу стигао је чувени писац гроф Лав Толстој.
Зауставивши се у манастирском конаку, питао је расафорног искушеника оца Михајла: „Можда си узнемирен што сам дошао овде? Ја сам Лав Толстој, изопштен из Цркве; дошао сам да разговарам са твојим старцима. Сутра крећем за Шамордино.”
Увече, свративши код гостопримца, распитивао се ко је игуман, ко је старешина скита, колико имају братије, ко су старци и да ли је отац Јосиф добро и прима ли посетиоце. Сутрадан је два пута отишао у шетњу. Видели су га код скита, али није ушао, нити је посетио старце и отишао је у Шамордино у 15 часова.
О боравку грофа у Шамордину постоје следећи подаци.
Његов сусрет са његовом сестром, монахињом у Шамордину, био је прилично дирљив: гроф ју је у сузама загрлио и њих двоје су потом кратко разговарали. Гроф је, између осталог, навео да је свратио у Оптину и да је тамо било лепо и да би радо носио мантију и живео ту радећи најниже и најтеже послове, али под условом да га не терају на молитву што није могао да уради.
Када је његова сестра приметила да би они такође одредили да он не сме ништа да проповеда или подучава, гроф је одговорио: „Шта је то што ја могу да учим тамо? Требало би да ја учим од њих“ и рекао да ће сутрадан отићи у Оптину да преноћи и види старце.
Добро је говорио о Шамордину, рекавши да би могао да се затвори у своју колибу тамо и да се припреми за смрт. Средином следећег дана поново је био код своје сестре, али је увече изненада дошла грофова ћерка и ноћу га одвела.
„Белешке Јасне Пољане“ Душана Маковицког од 29. октобра одражавале су оно што је Толстој рекао после шетње поред скита: „Нећу сам ићи код стараца. Да су ме позвали, отишао бих.“
Још једном ми падају на памет речи Светог Амвросија о Толстоју: „Колико горд човек… тако саможив...“
Лав Николајевич Толстој никада није смогао снаге да закорачи у Оптински скит!
Шта му је било на уму док је напуштао Оптинску испосницу, место где је његова измучена душа могла да нађе починак?
Да ли је осетио приближавање смрти, коју је толико пута доживео са својим вољеним ликовима?
Није успео да побегне — Толстој је поново био на путу назад у „земаљски рај“ који је покушао да изгради по законима свог ума.
На станици Астапово, писац и његови сапутници морали су да изађу из воза — добио је напад грудобоље.
Почео је да остаје без ваздуха и да се гуши…
„Стварно волим истину…”
„Мислим да умирем…Заиста волим истину…“, говорио је слабашно Лав Николајевич, мутним очима посматрајући људе који су се окупили поред његовог кревета.
Много је плакао и дуго ћутао.
Више није могао да се помери, осим што су му прсти десне руке наставили да се крећу као да пишу још неизречене мисли. Тражио је само једно — да се његова жена не пушта да га види…
Преко ноћи је железнички чвор у Астапову код Липецка постао познат широм света — тамо, у кући шефа станице И. Озолина, највећи ум тог времена умирао је усамљен болном смрћу.
По наређењу Синода, старац Варсануфије је из Оптинске испоснице отишао у Астапово да кроз Тајне покајања и причешћа врати изгубљеног грешника у Цркву, али авај…
Александра Толстој, најмлађа ћерка, секретар и следбеник очевог учења, никада није дозволила да старац види њеног оца на самрти, већ је доставила поруку у којој је писало да гроф Толстој не жели да га види и да је жеља њеног оца за њу света.
Отац Варсануфије је одговорио:
С поштовањем захваљујем Вашем Господству на Вашем писму, где пишете да је воља Вашег родитеља на првом месту за Вас и Вашу породицу.
Али, грофице, и вама је познато да је гроф својој сестри и вашој тетки, монахињи мајци Марији, изразио жељу да се види и разговара са мном.
Није било одговора.
Када је Толстој умро, Старац је послао телеграм епископу калушком Венијамину:
Гроф Толстој је преминуо данас, 7. новембра, у 6 сати ујутро… Умро је без покајања. Нисам био добродошао.
Истомишљеници који су окруживали самртну постељу Лава Николајевича током последњих седам дана његовог живота нису ни помислили какав су тежак терет преузели на себе због „празне тишине“ коју су створили око човека који умире.
По повратку у Словачку 1920. године, Душан Маковицки, Толстојев лични лекар и пријатељ, који је себе називао „толстојевац“, извршио је самоубиство у стању тешке депресије.
Александра Толстој, која је емигрирала у Америку после револуционарног преокрета у Русији, постала је побожна хришћанка и до краја живота се горко кајала што му, не желећи да узбуђује тешко болесног оца, није рекла за долазак старца Варсануфија са Светим даровима и није му показала телеграм старца Јосифа, који је такође био спреман да дође и види Толстоја на самрти…
Олга Мејер
ИЗВОР: https://orthochristian.com/148449.html
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: На Светог Григорија Паламу Лета Господњег 2022.
