Али то је супротна обала, моја пријатељице.
Где ћеш?
Тако сам изабрала, кажеш, гордећи своје лице.

Закићена сунчевим заласком
мени ћутиш док свету плешући певаш
заогрнута скупим свлаком.

Кад испустиш перо, зариваш зубе,
суђајо затумаралих безбожница,
и занемоћница си и заводница.

Моја пријатељице, ево ти зенит,
одатле се виде сутрашња јутра
и светла до којих нам беше стало.

Стави зрна амаранта међ трепавице,
захвати реку у шаке, ухвати птице у зенице
и пиши. Кад те пожелим, отворићу корице.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име