– Ааааааааааааааа!
Вриштала је.
(Приликом јавног извођења, други ред нема потребе изговарати.)

– Види! Гледа ме претећи!
– Ко? – питао би, знајући одговор.
– Стонога!
Узимао би њену десну рукавицу од ангоре и зечје длаке,
(леву је изгубила током њихове прве зиме)
хитро би поклапао зглавкара,
потом га хватао
и одлазио до прозора.
Отварајући лево крило
(десно су покварили током њиховог последњег лета)
избацивао би Мyриапода.

Када је то учинио први пут, била је сумњичава:
– Вратиће се!
– Неће – рекао би.
Знала је да лаже, али је веровала.
Плашила се да је не остави.
Плашила се и стонога, смрдибуба и паука.
Тим редом.

Враћајући се кући, синоћ је, замало, нагазила маче.
Минула је поноћ када је устала из кревета
и изашла у двориште.
Навукла је десну рукавицу од ангоре и зечје длаке
и пришла непомичном бићу.
Ухватила га је и подигла.
Изненадила ју је, али не и поколебала,
окамењеност неживог мачета.
Исте је ноћи дланом спљескала паука.
Није могла да се сети кога да позове да се подичи.
Села је на праг.
Очију упртих у мрак, чекала је стоногу.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име