Крив ми је
што не певам.
Заборавио је
боје мог гласа.
Крив ми је
што не одлазим.
Стеже ме омчом
исплетеном навикама.
Крив ми је
што не дахћем.
Уморне су ми очи
близином коју лажемо.
Криво ми је
што ћутим
утробу мрских нагодби
којима се додворавам.
Криво ми је
што ће ме
на крају потписати.
Што ме неће прочитати.
Крива ми је
ноћ и
крив ми је
дан.
Што нас не успоре,
што нас не усмере.
Што нас у гневу не ублаже,
што нас у таштинама не утаже.
Криво ми је
што се не познајемо.
Питала бих га, да ме занима:
– Ко је први почео?
