Да ли је под неонским светлом метропола, уз тихи шум рачунара и трепћуће екране сокоћала створена немилосрдна руља као четврти сталеж.
Најјачи си мали, краљ, цар, mega kill, 8 killova, бата има добар скор… Ово су само неки од коментара подршке на друштвеним мрежама тринаестогодишњем К. К. који је јуче извршио масакр у београдској школи. Поруке због којих можемо само да се запитамо да ли данашња деца расту у монструме, шта раде родитељи и може ли се уопште пронаћи решење за генерације које већ одавно својевољно иду у беспуће и постају само немилосрдна руља – четврти сталеж одгајан под неонским светлом метропола, уз тихи шум рачунара и трепћуће екране својих сокоћала.
И било је само питање времена када ће у мрачним собама стасати генерација неспособна за живот, комуникацију и било какво осећање. Генерација која ће повести коначну битку против свега што је људско, прво у себи, а касније и шире и на крају као врхунац свега, битку против самог живота, смисла и постојања.
И ево, ту је, иако смо наивно помислили да имамо некакав колективни имунитет на деструкцију која нам се промовише са свих страна. Сада нам остаје само да се питамо да ли је ово најгоре што се догодило? Хоће ли уследити нешто још горе? Хоће ли овакви догађаји постати наша свакодневница?
Школски систем као извор деструкције
Школски систем је настао крајем 18. века како би се створила квалификована радна снага после индустријске револуције. Дакле, како би се створиле генерације које ће служити неком и нечему. Данас, технологија је напредовала, али немојте да нас то завара. Човек и даље функционише по законитостима које су исте као оног дана када је нашао своје прво склониште у хладовини пећине.
Школовање какво познајемо и на какво смо навикли одавно је изгубило смисао. Школе су постале привремено свратиште сирочића који имају родитеље, али их у суштини немају, нити ови знају шта ће са сопственом децом. Заправо, понекад делује да не знају ни шта ће са собом. Данас, школски систем постоји да ствара руљу која ће имати обликован начин размишљања или која неће размишљати уопште. У сваком случају, послужиће нечијем интересу.
Дати избор и слободу бићу које није ни зрело ни свесно и изједначити га по правима са родитељем, наставником или одраслим човеком, а све то без одговорности, само је један од егзотичних експеримената који се данас спроводе у нади да ће се пред нама савити несаломиви закон природе.
Слом цивилизације
После масакра у школи, широм друштвених мрежа појавили су се коментари какве може да смисли само безосећајни ум бића које сматрамо невиним и најнаивнијим на свету, а одавно је заправо претворен у зомбија вредности које више никоме од нас нису познате. Разговор су замениле поруке, емоције емотикони, пријатеље лајкови. Они за друго и не знају.
Питање је само дана када ће слова, писменост и језик заменити емоџији, па ће слом једне цивилизације какав и иначе гледамо на целој планети бити потпун.
Несаломиви закон природе
Мушкарац са мачем у руци као заштитник, отац, домаћин и жена са дететом на дојци – древни симболи живота и људске расе. Природа функционише по својим јасним законима, не по вољи било каквих измишљених вредности које је човек све више одрођен од ње успоставио, па чак и наметнуо.
Свако супротстављање закону по коме функционише живот неминовно води у супротном правцу.
Оно што Шпенглер назива пропашћу цивилизације или Фројд заокретом од нагона живота према нагону смрти, Ероса према Танатосу, увелико се већ одвија пред нашим очима. Пропаст је општа и потпуна и смер у ком иде читав свет је непроменљив.
Индивидуално је могуће нешто променити и сачувати себе и људе до којих нам је стало. Како?
Знате ли да они који су измислили друштвене мреже, рачунаре и компјутерске програме не дају својој деци да их користе? Можете ли малом детету објаснити да не дира утичницу струје тако што ћете му одржати предавање о Амперовом закону или ћете га оштро упозорити, викнути, па чак и ударити не би ли га спасли?
Тамо где васпитање у кући закасни, некада су интервенисали учитељи и наставници који су били ауторитет, страх и трепет… Временом су они постали губитници и коме онда да буду узор? Постали су глинени голубови за мала размажена, неиживљена деришта која су научена да морају добити све и одмах.
А одговорност? Одговорност по већ устаљеном обичају не сноси нико – деца су премлада, родитељи незрели, закон не регулише… Тамо где нема никакве одговорности и оштрих санкција, ето бесловесне руље.
И нису криви програми, друштвене мреже, емисије, времена, криза, вредности и остале апстракције. То је лаж и само изговор за сопствене индивидуалне промашаје. Изговор за избегавање одговорности за породицу, родитеље, децу, пријатеље, за своје изборе и за своју судбину. Вечито избегавање одговорности.
Тамо где васпитање закасни, потребне су васпитне… Батина је из раја изашла… Ко се туче, тај се воли…
Али пре него што погледамо децу, морамо погледати себе… И ретко ко ће бити искрен, наставиће да лаже себе…
А деца… Она су само наше огледало…
Дејан Новаковић
Политика
