Много је сложеније наћи се очи у очи са лицима оних који су се са злом суочили и преживели га. А још захтевније суочити се са наличјем промена које је то зло у целокупном друштву изазвало. Тој муци у Србији сведочимо ових дана
Почетком јесени, на дигиталној платформи Макс, почело је приказивање француске игране мини-серије „Верна пријатељица“, а у наше књижаре је стигла „В13. Хроника суђења терористима“ француског писца Емануела Карера у преводу Светлане Стојановић и издању „Академске књиге“ из Новог Сада. И играна ТВ серија и Карерова књига у суштини се баве терористичким атаком на Париз, када су током новембарске вечери 2015. године у нападима на концертну дворану „Батаклан“, кафиће и Фудбалски стадион „Француска“ у Сен Денију исламски екстремисти убили преко стотину људи.
Емануел Карер је један од оних великих савремених светских писаца који избором тема и начинима на који им приступа сваким својим новим остварењем помера границе ауторства. Својевремено активан и у филмској индустрији, Карер се врло рано одрекао класичног романа као подручја борбе. Заинтересован за специфичне људске судбине али и окренут сопственим понорима, подарио нам је низ књига које читаоце увек изненађују и фасцинирају ширином, проницљивошћу и самоиронијом једног заиста пионирског уметничког гласа.
Увек се заправо бавећи до сада неуочљивим или неисприповеданим релацијама између живота и смрти, Карер је решио да присуствује суђењу одговорнима за терористичке нападе током вечери 13. новембра 2015. у Паризу и његовим предграђима. Тачније, судило се помагачима терориста, људима који се у тренутку напада нису ни налазили у Паризу, те једном једином преживелом џихадисти. Реч је о Салаху Абдесаламу, младићу чији се саоубилачки прслук-бомба није активирао током напада на „Батаклан“. Карер је суђење пратио из засебне просторије за представнике медија и сâм је о току процеса који се водио под шифром „В13“ писао за часопис „Л’Обс“. Ове његове записе редовно су преносили шпански „Ел Паис“ и римска „Република“, а потом су објављени и као књига, која је сада и пред нашим читаоцима.
Карер, по сопственим речима, заправо није успео да од онога што је чуо и видео током „процеса века“ (како је ово суђење називано у француским медијима) створи нешто ново. Отуда је његова хроника „само“ документовано пишчево присуство судском епилогу велике људске трагедије која је умногоме утицала на карактер промена целог француског друштва.
И док судска сведочења оних који су преживели нападе на „Батаклан“ и стадион „Француска“ у Кареровој хроници представљају лице трагедије, ТВ серија „Верна пријатељица“ драмски уобличава наличје друштвене промене коју је та трагедија изазвала!
Четвороделна филмска прича настала је по књизи француског новинара Александра Кауфмана „Митоманка из Батаклана“, у којој је забележена судбина жене која је завршила у затвору јер је покушала да добије новчану одштету намењену преживелим жртвама напада на концертну дворану „Батаклан“, иако је те новембарске вечери била далеко од места злочина.
Реч је о усамљеној жени, склоној патолошком лагању које поспешује свеприсутност друштвених мрежа у животима оних којима жели да се приближи. Осетивши сложеност и размере времена у коме се терористички напади одигравају, она од првог тренутка новонастале промене почиње да осмишљава „стварност“ уз помоћ које ће најзад успети не само да се приближи заједници, него и да постане њен део. Најпре се представљајући као блиска пријатељица некога ко је тешко рањен у нападу на „Батаклан“, напослетку јој успева да се прикаже као особа која је и сама преживела масакр – жртва којој припада и новчана надокнада за претрпљени душевни бол. Али упоредо са остваривањем овог плана она упознаје неке од стварних жртава терористичког напада, са њима оснива удружење које, највише захваљујући њеном ангажовању, доспева у жижу интересовања јавности.
Круна њене истинске посвећености хуманитарном раду требало би да буде добротворни рок коцерт у чију организацију улаже сву своју енергију. Међутим, док они који су заиста преживели напад на „Батаклан“ на овом концерту доживљавају дуго жуђену катарзу, њихова верна пријатељица бива раскринкана. Полиција је хапси а суд шаље у затвор.
И док је митоманка из Батаклана, након што је одслужила двогодишњу казну, изашла на какву-такву слободу, Салам Абдесалам ће у затвору остати до краја живота, јер је у процесу „В13“ осуђен на доживотну робију без права на помиловање.
Карер је о Абдесаламу у својој хроници писао у неколико наврата. Испод свега што се налази на површини његове појаве и наступа Карер није приметио неку нарочиту дубину. „Нема ту никаквог амбиса равних онима које је описивао Достојевски, из којих допире задах пакла.“
Зло је, дакле, неумитно банално, што не значи да манифестације те баналности не треба изнова и изнова разоткривати. Много је, међутим, сложеније наћи се очи у очи са лицима оних који су се са злом суочили и преживели га. А још захтевније суочити се са наличјем промена које је то зло у целокупном друштву изазвало.
Тој муци у Србији сведочимо ових дана. Они којима се то дешава први пут с правом гаје извесни оптимизам. Ми остали знамо да се овде већ помињана, дуго жуђена катарза дешава само у ТВ серијама. А и тамо врло ретко.
magazin.politika
