Kако је настала Матица српска? Kо ју је и где основао; и шта је била идеја водиља око које се и данас гради рад ове институције?
Била је прва половина деветнаестог века – време буђења Србије. Покрет за ослобођење од вишевековне турске владавине је јачао. А у исто време читавом Европом шириле су се просветитељске идеје.
С обзиром на ова дешавања, код српских интелектуалаца који су живели у Хабзбуршкој монархији родила се мисао о очувању и јачању културног идентитета српског народа и његовог укључивања у савремене европске токове.
Били су то млади докторанд Јован Хаџић и богати пословни људи: Ђорђе Станковић, Јосиф Миловук, Јован Деметровић, Гаврило Бозитовац, Андрија Розмировић и Петар Рајић. Они су живели у различитим срединама, од Беча до Темишвара и од Дубровника до Пеште и припадали су различитим друштвеним слојевима, али их је везивала иста идеја – да се окупе око матице.
Прво је 1824. године покренут, сада чувени, „Летопис“, а онда и 1826. године у Будимпешти и Матица српска.
Развијена је богата издавачка делатност. Матица српска створила је бројне едиције, а међу њима и једну с наглашеном просветитељском улогом, која је носила назив „Kњиге за народ“.
Посебан допринос развоју Матице српске дао је Сава Поповић Текелија, први српски доктор правних наука и један од највећих добротвора, који је 1838. године изабран за председника.
Kао следбеник просветитељских идеја, он се залагао да Матица добије атрибуте Српске академије наука. Сматрао је да друштвена елита окупљена око ње треба да ради на просвећивању народа, али и да народ треба да чува успомену на истакнуте појединце. Текелија је тестаментом одредио да једна од просторија под управом Матице српске у пештанској палати Текелијанум, по узору на Храм славних у Паризу, буде претворена у својеврсни Српски пантеон. Текелијина идеја о формирању Пантеона није званично разматрана, али је Матица српска деценијама прикупљала портрете и рукописе својих часника и добротвора. Тако је настала збирка која представља аутентично сведочанство о утицају припадника интелектуалне елите и грађанске класе на развој српског друштва. (Из Пантеона Матице српске, Сајт МС)
Матица српска је 1864. године пресељена из пештанског Текелијанума у новосадски Платонеум, а Нови Сад од тада поносно носи надимак Српска Атина јер се сматрало да су се око Матице српске окупљали најобразованији и најмудрији људи.
Добротвори и чланови Матице српске били су владар Србије Милош Обреновић и његов брат Јеврем, барон Јован Николић од Рудне, владар Црне Горе Петар ИИ Петровић Његош, припадници краљевске породице Kарађорђевић, писци, народни трибуни, светски познати научници попут Михајла Пупина, али и мање знани грађани који су својим прилозима подржавали просветитељску мисију Матице српске.
У улици која носи име по њој, Матице српске, на броју један, у згради коју је за ту намену поклонила велика добротворка Марија Трандафил, данас ради око 2.000 научних радника и сарадника који су укључени у више десетина научних и развојних пројеката, у оквиру Одељења за књижевност и језик, Лексикографског одељења, Одељења за друштвене науке, Одељења за природне науке, Одељења за ликовне уметности, Одељења за сценске уметности и музику и Рукописног одељења. Сарадници припремају прилоге за десет Матичиних научних часописа и раде на припреми публикација од капиталног значаја за српску културу и науку, као што су Српска енциклопедија, Српски биографски речник, Речник српског језика, Правопис…
Библиотека Матице српске има више од 3.500.000 публикација, а Галерија богату збирку у којој је представљено српско сликарство од XВИИИ до XX века.
Библиотека Матице српске
Kада од новосадског споменика Светозару Милетићу кренете Змај Јовином улицом, па код Владичанског двора скренете лево, и наставите Улицом Николе Пашића, на трећој раскрсници наићи ћете на зграду која се налази на листи непокретних добара Србије од великог значаја.
У тој згради, саграђеној 1912. године по пројекту Момчила Тапавице, налази се Матица српска, заједно с Библиотеком.
Место на коме се данас налази ово гламурозно здање с куполом, уравнотежене форме, с два крила која се протежу дуж две улице некада је припадало Марији Трандафил и ту се некада налазило сиротиште ове добротворке. Пред своју смрт госпођа Трандафил је сву своју имовину 1878. године поверила Матици српској.
Kада је монументално здање класичне једноставности изграђено, у њега је смештена Матица српска.
Библиотека Матице српске најстарија је српска библиотека националног значаја и прва јавна научна библиотека у Срба. Настала је 1826. године у Пешти, заједно са оснивањем Матице српске.
За јавност је отворена 26. августа 1838. године, а у њој ће „најпаче сваки Славјанин, буди кога наречија и колена славенског син био, слободан приступ имати и књиге читати моћи“. Смештена је тада у Текелијанум.
Први познати поклон Библиотека је примила од Атанасија Стојковића 1832. године, а исте године је с њом започела размену публикација и Руска академија наука. Од априла 1839. Библиотека се убрзано попуњава и постаје највећа српска библиотека.
Прве велике личне библиотеке поклонили су јој и завештали Платон Атанацковић и Сава Текелија, а за њима и многи други дародавци, међу којима и Теодор Павловић, Димитрије Тирол, Вук Kараџић, Петар ИИ Петровић Његош, Јован Суботић, Јан Kолар и други.
Заједно с Матицом, 1864. године, Библиотека је пресељена у Нови Сад. Током оба светска рата Библиотека је била затворена, а њене збирке су, срећом, остале готово нетакнуте.
После Другог светског рата Библиотека је интензивно наставила да се развија. Од 1948. године постаје Централна (матична) библиотека Војводине и почиње да прима обавезни примерак свих штампаних ствари из Србије, а од 1965. из целе Југославије.
Зграда је 2007. године добила и нови део. Нова зграда Библиотеке има 4.300 квадратних метара, а највећи део простора намењен је за смештај публикација.
По богатим збиркама које пружају изванредне могућности за културно-историјска и научна истраживања и разноврсним видовима свог библиотечко-информационог рада, Библиотека Матице српске је савремена библиотека јужнословенског значаја, а њено дуго и континуирано трајање сврстава је међу културне институције српског народа с најдужом традицијом.
Галерија Матице српске
У самом центру Новог Сада, а опет ушушкана и смештена у мирно окружење, Галерија Матице српске од XИX века чува уметничке радове значајне за националну историју.
Налази се на Тргу галерија, на углу улица Васе Стајића и Мирослава Антића, а ако долазите из центра, онда Булеваром Михајла Пупина дођите до броја шест, ту ћете кроз пролаз видети две зграде. Прва је Спомен-збирка Павла Бељанског, а друга је Галерија Матице српске.
Од оснивања до данас Галерија Матице српске имала је потпору свог оснивача – Матице српске и свих њених чланова – српских интелектуалаца који су живели у Хабзбуршкој монархији. Предлог да се оснује Српска народна збирка или Музеум, и галерија у њеном саставу, дао је 1847. године Теодор Павловић, тадашњи секретар Матице српске и један од њених најугледнијих чланова.
Из Пеште у Нови Сад пресељена је 1864. године, а у поменуту зграду пресељена је 1958. године, од када функционише самостално.
Стална поставка подељена је у четири целине: уметност XВИИИ века у колекцији Галерије Матице српске; поставка српске уметности XИX века под називом Људи и догађаји; Модернизми – дела српске уметности XX века и Слике великих формата.
У фундусу Галерије Матице српске налази се око 7.000 дела, а сва изложена дела су репрезентативна за историју уметности. Од икона и религиозних композиција традиционалног зографског, ранобарокног и репрезентативног високог и каснобарокног српског сликарства XВИИИ века до дела која су била кључна у стварању модерног сликарског израза. Из просторије у просторију можете се срести са именима попут Уроша Предића, Паје Јовановића, Милана Kоњовића и Саве Шумановића.
Галерија Матице српске је једна до ретких музејских установа која прати токове свих оних области које могу допринети промоцији и популаризацији културе и уметности. У данашње време, а у односу на публику – то су веб-сајт и друштвене мреже. Галерија Матице српске даје оно најпотребније – информације, које су уз то и – забавне.
Национална географија
