Владимир Ђошић: ПРОТИВ ЈЕРЕСИ

Пре отприлике две хиљаде година догодио се непоновљив и сваког дивљења вредан догађај у историји – Сам Господ Бог Сведржитељ постао је Човек Исус, остајући да буде Бог. Човечанство, које је Он дошао да искупи од власти греха и смрти, Му је на Његово божанско човекољубље одговорило тако што Га је – убило, и то на најстрашнији познати начин: распињањем на Крсту. Међутим, смрт није могла да задржи Животодавца и Творца свега видљивог и невидљивог, те је Он Васкрсао и након тога Духом Светим основао Цркву, која је – како то каже Хомјаков – Његова кост, крв и жиле. Сам Господ Исус је у Јеванђељу обећао (а Он не лаже) да Цркву ни врата пакла неће надвладати (Мт. 16:18), као и то да ће је Дух Свети упућивати на сваку Истину (Јн. 16:13). Такође, један од Његових Светих Апостола, Павле, написао је да је Црква – Стуб и Тврђава Истине (1. Тим. 3:15). У складу са тим, Црква – која је добраних неколико векова постојала док се још није тачно ни знало који списи припадају Светом Писму – саставила је, у четвртом веку, канон Књиге коју сви Хришћани сматрају за мерило Истине: Нови Завет. До тада су постојала многа јеванђеља, посланице и апокалипсе, те је Црква, у четвртом веку, саборно одлучила о томе који ће списи бити прибројани канону Новог Завета, а који не.

Међутим, од почетка постојања Цркве постојале су и одређене групације људи које су научавале другачије учење од црквеног, а Црква је такве групе одувек сматрала јеретичким сектама. То је тако и до дана-данашњег, а процес глобализације и културолошке доминације Запада (а посебно Америке), као и процес свеопште релативизације свега – довели су до праве најезде разних јеретичких групација у земљама у којима Црква има своје чврсто упориште и већинску припадност и подршку народа тих земаља. Црква, која је своје учење артикулисала на Седам Васељенских Сабора, на ту појаву, као и увек, одговара разобличавањем погрешних учења тих одвојених групација – секти.

У складу са тим, ми, припадници Српске Православне Цркве, и данас смо принуђени да у Земљи Светог Саве објашњавамо људима зашто треба поштовати иконе, зашто се треба молитвено обраћати Пресветој Богородици и осталим Светима, зашто свештенике називамо оцима итд., итд.

Покушаћу овде да у најкраћим цртама дам одговоре на најчешће три „замерке“ поменутих јеретичких групација које оне упућују Цркви.

1. ИКОНЕ поштујемо зато што друга заповест Декалога забрањује идолопоклонство, а не иконопоштовање, што јасно можемо видети у Мојсејевом Петокњижју, на примеру старих Израилаца, који су цео Храм, по Божијем упутству, били изрезбарили иконама Херувима, завесе испред Ковчега Завета прошили ликовима Херувима, а на сам Ковчег ставили статуе Херувима, те се клањали Богу управо у смеру тог Ковчега и тих ликова и статуа, као што се и Црква клања ХРИСТУ БОГУ пред иконама.
2. ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ (чија су праслика израилске царице) и осталим СВЕТИМА се, без обожавања (које припада само Богу), молитвено обраћамо зато што је то јасна светописамска пракса. У светописамској књизи по којој је и уобличена Света Литургија, Откривењу Јовановом, 5:8-9 пише следеће: „И кад узе књигу, четири жива бића и двадесет и четири старјешине падоше пред Јагњетом; сваки је имао гусле, И ЗЛАТНЕ ЧАШЕ ПУНЕ ТАМЈАНА, А ТО СУ МОЛИТВЕ СВЕТИХ. И пјеваху пјесму нову, говорећи: Достојан си да узмеш књигу, и да отвориш печате њене: јер си био заклан и крвљу својом искупио си Богу нас из свакога рода и језика и народа и племена.“ (нагл.: В. Ђ.). Дакле, као што можемо видети, четири жива бића и двадесет четири старешине – откупљене из сваког рода, језика, народа и племена – приносе Јагњету (= Господу Христу) молитве земаљске Цркве, а зашто би они то радили уколико неко то од њих претходно није тражио? Упоредимо наведени светописамски текст са текстом из Посланице Јеврејима 12:24: „Него сте приступили Гори Сионској и Граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела, свечаном сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, И ДУХОВИМА САВРШЕНИХ ПРАВЕДНИКА. И Исусу, Посреднику Новог Завјета, и крви очишћења, која боље говори неголи Авељева“ (нагл.: В. Ђ.). Ако смо приступили духовима савршених праведника, најлогичнији закључак који из тога следи је тај да нећемо ћутати као заливени, већ им се, наравно, можемо и обратити. Дакле, Светима на Небу се, са великим поштовањем, али без обожавања, молитвено обраћамо да бисмо од њих тражили да се моле Богу за нас, као што то, уосталом, тражимо и једни од других (дакле, и једни другима се „молимо“). А, КРВНИ Посредник је Један – Господ Христос (1. Тим. 2:5). Он је Посредник у пуном смислу те речи, а молитвених посредника можемо имати мноштво.
3. СВЕШТЕНИКЕ називамо оцима зато што у томе следимо пример Светих Апостола. Кад су св. Првомученика Стефана извели пред народ (који га је, након његове беседе, каменовао), он им се обратио следећим речима: „Људи браћо и ОЦИ, чујте!“ (Дап. 7:2; нагл.: В. Ђ.). У истој светописамској књизи имамо забележен и догађај кад су св. ап. Павла извели пред народ, те им се он обратио овако: „Људи, браћо и ОЦИ, чујте сада моју одбрану пред вама“ (Дап. 22:1; нагл.: В. Ђ.). Исти Апостол, кад је писао Посланицу св. Тимотеју, обратио му се на овај начин: „Тимотеју, љубљеноме ЧЕДУ: Благодат, милост, мир од Бога Оца и Христа Исуса Господа нашега“ (2. Тим. 1:2; нагл.: В. Ђ.), а кад је писао Посланицу Галатима, ословио их је овако: „ДЈЕЧИЦЕ МОЈА, коју опет с муком РАЂАМ, докле се Христос не уобличи у вама!“ (Гал. 4:19; нагл.: В. Ђ.). Дакле, уколико Апостол назива Хришћане својом чедом и дечицом, коју рађа, шта им је он друго него отац? Једини закључак који можемо донети на основу споја наведених текстова и Христових речи о томе да никога на Земљи не треба да називамо оцем (Мт. 23:9) је тај да никоме на Земљи не смемо придавати АУТОРИТЕТ какав придајемо Оцу Небеском. Или је у питању то или Апостоли нису добро схватили Господа Христа, што је апсурдно и помислити.

У овом чланку сам се укратко осврнуо на главне недоумице које псевдо-Протестанти имају кад су у питању двомиленијумско богословље и пракса Цркве, а о овим темама се, наравно, има још много тога рећи, што је немогуће образложити у једном чланку.

Владимир Ђошић