У непосредној близини Призрена, у клисури реке Бистрице, налази се један од најлепших српских манастира, манастир Светих Арханђела.
Комплекс који је опасан масивним зидинама, осим манастира, чини и утврђење Вишеград. Утврђење се налази изнад самог манастира. Манастир је задужбина цара Душана и грађен је у периоду од 1343. до 1352. године. О процесу изградње старао се игуман Јаков.
Цар Душан је умро 1355. године, а његово тело је сахрањено у великој цркви Св. Арханђела. На његовом гробу 1375. године долази до измирења српске и грчке цркве. Турци манастир заузимају 1455. и том приликом му наносе велику штету. У другој половини 16. века почиње темељно рушење манастира. Синан-паша је 1615. године за изградњу своје џамије у Призрену, користио обрађени материјал са уништеног манастира.
Када говоримо о првим ископавањима и истраживањима комплетног манастирског комплекса, она су започела 1927. године. Овим истраживањима руководио је професор Радослав Грујић и тада су откопане обе цркве, део конака и друге грађевине. Ова истраживања нису публикована. У периоду од 1961. до 1965. године спроведени су конзерваторски радови, које су обављале архитекте под руководством др Слободана Ненадовића. Тада је откопаван највећи део манастирских конака и трпезарије. Током 1990. године решено је да се манастирски комплекс обнови. Самој обнови претходила су археолошка истраживања под руководством професора Михаила Милинковића. Нешто касније, 1992. године су обављана сондажна ископавања, а током 1993. и 1994. године и обимнија систематска заштитна истраживања.
На месту тврђаве Вишеград, најстарији налази се везују за енеолитски (бакарно доба) период, а насеље је постојало у млађем гвозденом добу. У античком периоду насеље се није развијало, а током 4., 5. и 6. века настаје касноантичко-рановизантијско насеље. Након овог периода има налаза који се датују у 10., 11. и 12. век, али је највероватније првобитно средњовековно утврђење подигнуто у 12. веку.
За време краља Милутина, Вишеград је са црквом Св. Николе припао призренском епископу, који је био задужен да даје посаду тврђави. Након подизања манастира Св. Арханђела, цар Стефан Душан је Вишеград припојио својој задужбини, док је епископији призренској у замену дао нове поседе. Од тада манастир и град започињу заједнички живот, све до пада под Турке 1455. године.
Утврђење се састојало од Горњег града, који се налазио на надморској висини од 680м, изнад манастира и Доњег града, уз реку, поред самог манастира.
Најзначајнији објекти манастирског комплекса су свакако Црква Св. Арханђела, Црква Св. Николе, трпезарија и др.
Црква Св. Арханђела је главна црква овог комплекса посвећена је Светим Арханђелима Михаилу и Гаврилу. У југозападном делу цркве, поред јужног зида откривена је гробница цара Душана. Дугачка 2,65м, широка 0,9м и дубока 0,8м. Озидана је тесаним и ломљеним каменом, док су вертикалне стране биле обложене каменим плочама од којих су сачуване само две, на источној и западној страни. Под гробнице се састојао од шест плоча неједнаких величина. На њима су усечени каналићи, а на наставцима су се налазиле округле рупе, које су највероватније служиле за одливање телесних течности. На дну гробнице је откривена мраморна плоча, која је изваљена из северног бока, а под којом су се налазили посмртни остаци цара Душана, који су ту остали након разарања и пљачкања гробнице. Откривен је разбијен поклопац гробнице, са гвозденом алком за подизање. Изнад овог поклопца налазио се други поклопац од беличастог мрамора са извајаним високим рељефом цара Душана, по узору на западне земље. То је свакако за сада једини пример у средњовековној Србији. Лежеће фигуре су у 12. и 13. веку једна од главних карактеристика надгробних споменика у католичанству. Врло је могуће да су српски владари, почев од краља Милутина желели да се порастом моћи своје маузолеје уобличе као сјајна здања. Уз јужну фасаду цркве наспрам цареве гробнице сахрањен је монах Сава тј. бивши Зетски господар Страцимир Балшић.
Црква Св. Николе се налазила 20м јужно од цркве Светих Арханђела. Ископавана је 1927. године као и црква Св. Арханђела. У оквиру ових ископавања откривени су фрагменти декоративне пластике у мрамору; неки су имали и фигуралне представе.
Трпезарија је представљала посебну архитектонску скупину у средњовековним манастирима. Величина трпезарије је скоро идентична цркви Св. Арханђела. После цркве, трпезарија је заузимала најзначајније место у оквиру манастира.
Низводно од главног улаза у манастирски комплекс налази се источни конак. Био је дугачак око 50м и широк 4,5м. Између главне цркве и Источног конака откривена је раније установљена некропола. Она је коришћена највише у 14., 15. и 16. веку, али не треба искључити ни раније фазе, на шта указује налаз минђуше из 11. века. Јужно од конака се налазио објекат дужине од око 30м, који је могуће је, служио за обраду метала.
Када је реч о налазима, откривени су фрагменти касноантичке или рановизантијске керамике (4-6. век). Из овог периода су откривене и две фибуле. Од средњовековне керамике најзаступљенији су остаци лонца, крчага и амфора и датују се у 11. век. Има доста остатака керамичких посуда карактеристичних за кухињске послове (14.-15. век) Веома карактеристични су били глеђосани и орнаментисани крчази и зделе. Од металних налаза откривена су четири чанкаста новчића са краја 12. и почетка 13. века. У источном конаку је откривена и бронзана копча.
На крају можемо закључити да период Душанове владавине свакако представља један од најзначајнијих периода средњовековне Србије. Осим вођења ратова владавину краља, а касније и цара Душана, карактерише и брига о законима, уређење судства и управе, јачање безбедности трговинских путева.
Осим световних, цар Душан је као и већина српских средњовековних владара бринуо и о духовном аспекту своје владавине. Наиме, он је након опоравка од болести наложио да му се изгради гробна црква, тј. црква Светих Арханђела код Призрена. Манастир представља један од најзначајнијих споменика српске средњовековне културе, али и културе уопште, као и развоја средњовековне архитектуре. Осим детаља који су били присутни и на другим средњовековним објектима, било је и оних који се по први пут појављују, као нпр. високо извајани рељеф цара Душана на гробном поклопцу, што је за сада једини такав пример у средњовековној Србији.
Осим насеља из средњег века, постоје различити налази који указују и на знатно ранији период насељавања овог локалитета. Археолошки гледано, ради се о налазишту чије се даље истраживање свакако треба наставити, када се за тако нешто обезбеде услови.
Археолог – Владимир Стојковић
