Чудиш се, зашто свет назива хоџе и рабине свештеницима. Чудиш се, јер знаш, да у исламу уопште никада није било свештенства. И знаш, да је код Јевреја свештенство престало са разорењем храма јерусалимског и престанком жртвоприношења.
Зачудило те још кад си чуо од једнога Јеврејина, суседа, где говори: „није човек суботе ради, но субота човека ради“.
Немој се чудити. То је прилагођавање нехришћана хришћанском начину мишљења и изражавања. Ово прилагођавање осећало се и у првим вековима док је Хришћанство било још малобројно и гоњено. Осећало се то прилагођавање чак и у гордом Риму, жижи светске владавине и тираније над хришћанима. Римски цар Александар Север дао је исписати по зиду свога двора, као и по другим државним здањима, речи из Јеванђеља: што ниси рад да теби други чине, не чини ни ти другима.
Угледајући се на хришћане, нехришћански народи, па чак и они у Средњој Азији и Далеком Истоку, почели су да стварају милосрдне установе, сиротињске домове, склоништа за старе и изнемогле, јавне трпезе, Црвени Крст, итд.
Прилагођавају се Хришћанству чак и они народи, који мрзе Хришћанство и воде борбу против њега. Као кад се човек бори против поплаве, па се сав укваси. Зар се томе треба чудити? Не, него – помолити се Богу за њих.
МИСИОНАРСКА ПИСМА; 300. Писмо
