Његово Преовештентво Епсикоп новобрдски г. Иларион слижио је 3. септмебра 2023. године свету Литургију у цркви Светог великомученика Трифуна у Малом Мокром Лугу и том приликом беседио:
– У име Оца и Сина и Светога Духа. Драги оци, драга браћо и сестре, драга децо, народе Божји, да заблагодаримо Богу! Зато смо и дошли да учествујемо у догађају самог Господа Христа, јер се живи Бог овде догађа. Овде се дешава сами Бог и да на томе заблагодаримо. Тако се и зове ова служба – Благодарење, Евхаристија. Знамо да треба Богу да узвраћамо за све што нам је дао. Овде видите, у овој параболи, алегорији о виноградарима коју је Господ Исус Христос говорио онима који би требало да буду вође народу, а заправо то нису били многи од њих. Рекао им је ову причу не би ли их подучио да знају да ништа од онога што имамо утисак да поседујемо у овом свету није наше. Дошли смо наги у овај свет и наги одлазимо у вечни живот. Одлазимо пред суд Божји без ичега од имовине овоземаљске. Једино што остаје, што је наша имовина, чиме се богатимо – а можемо да се богатимо само Богом – то је када живимо у љубави, када се богатимо пријатељствима, када живимо тако да пружамо хорове људи у своје биће са радошћу носећи њихове слабости, примајући људе са љубављу, носећи њихове слабост. Они на тај начин постају део нашег бића, нашег живота, нашег постојања. Тада можемо да кажемо да љубимо ближњег свог као самог себе. То не значи да прво себе љубиш. Љубав према себи јесте апсурд. То није љубав, љубав је излазак из себе.
Међутим, када оног ближњег свог доживљаваш као да је део тебе, као део твог бића, када осећаш да се твоје биће проширило, да ниси ти више. Не постојиш сам за себе, него тај кога си заволео је постао део твог постојања. Ти без њега не постојиш и волиш га као да је део тебе. По заповести Господњој тако треба да живимо. То је заправо једино богатство које имамо. Искушења која нам се дешавају у овом животу, болести растанци, тескобе и неправде које нам се чине, а уосталом и оне неправде које сами чинимо другим, а нисмо ни свесни тога, све то што нам се дешава последица су нашег греха и пада. Заправо је лек да би нас Господ подучио да немамо пристрашће ни према чему у овом свету, јер пролази обличје овог света, а једино што нам остаје јесте оно што нам је Господ Исус Христос рекао у новозаветном канону, односно о ономе што мисле сами закони и пророци. Једино што имамо јесте живот у љубави према Богу и према ближњима. Кроз ближње треба цео свет да волимо. Постоји једна грчка песма, љубавна, која каже: Волећу цео свет када будемо заједно. Таква треба да буде љубав, да када волимо човека да волимо цео свет кроз њега. У овој алегорији којом Господ Исус Христос поучава и њих тада и нас сада говори нам да је Он нама све установио. Он је сазидао ову цркву, Он је ископао темељ, Он је сазидао кулу. Он је тај подрум направио у коме се чува то вино, а и Он постаје само то вино што је највећа тајна од свега. Он је нас научио како од грожђа које нам је дао и од зрна житног како да направимо хлеб и вино и да му то принесемо као дарове, ево сада, у Евхаристији, у овој Литургији. То му приносимо према Његовим заповестима. То је оно у чему смо и ми учествовали, оно што смо ми заквасили, нешто у чему смо ми оставили наш печат, не приносимо пшеницу и грожђе, него оно што смо ми направили, хлеб и вино, а ми то враћамо Богу. То је оно што очекује Бог од нас. Он шаље своје слуге на различите начине да бисмо му ми узвратили реч, да би смо наставили тај разговор. Он је рекао једну ствар, дао нам је заправо све, а сада ми треба да кажемо хвала. Господ Христос нас на то упућује, али дискретно. Не долази Он као судија, љути судија, него прво шаље своје слуге, па на крају каже: Послаћу Сина свога, ваљда ће се постидети Сина мога, ваљда ће да се освесте и да схвате да једино што треба да раде у овоме животу јесте да кажу хвала Ти Боже јер сам им Ја све дао, све је од Мене, и темељ, и кула, и кров. Све што имамо. Заправо ова алегорија на неки начин упућује на саму Цркву. Ови неправедни управитељи су били најгласнији да се Христос разапне, а били су баш свештеници. Тако да је то поука свима нама да ослушкујемо добро глас Божји и када нам Он шаље свог слугу не би ли смо ми узвратили оне дарове које нам је Он дао, не би ли смо наставили тај разговор и размену са Богом.
Е сада људи, несрећни људи, мисле да је то њихово, да су то они стекли, та имања, да то постане на неки начин део њиховог идентитета. Зато је среброљубље погубно. Уместо да ти ближњи постане идентитет, да они које си заволео – човека па преко њега и Бога – постану део тебе и да их волиш као самог себе, ти почињеш да волиш своју имовину као самог себе. Почињеш да волиш земљу, њиву, постајеш то. То је страст. Све оно што човек воли, за шта је везан, пристрашћен, он полако постаје то. Тако и ми када се трудимо да волимо човека који је саздан по слици и прилици Божјој полако и постајемо то. Постајемо слични Богу, постајемо кроз љубав достојни тога да нас Бог уведе у вечни живот. Ови људи из ове приче, те неправедне слуге, они су се везали за земљу. То је постао њихов идентитет, њихово постојање и сада им то неко угрожава, јер тражи да то дају. Међутим, благи Бог, браћо и сестре, нама увек даје хиљаду пута више. Као што је зауставио руку Авраму да не жртвује сина, али се радовао вери Аврамовој када је видео колика је снажна веза Бога са Аврамом, како се Аврам срцем и својим бићем везао за Бога да је био спреман да све природне законе стави под ноге, чак и сина свог да принесе на жртву, Бог то није тражио, него га је благословио преизобилно. Тако и нама, браћо и сестре, у овој Евхаристији Бог даје постојање. Увео нас је у овај живот, привео нас је из небића у биће, а када смо отпали није нас оставио него је учинио све да би нас узнео на небо и да би нам даровао своје Царство, да би нас нахранио вечним животом и научио да му приносимо хлеб и вино, како рекох, од оног што смо сами направили, а опет од дарова који нам је Бог дао. То ми узвраћамо Богу, али са тим даровима треба да дамо Богу и сами себе, једни друге, свеукупност наших односа и сав наш живот, а онда на крају када све дамо Богу дешава се превелика тајна милости Божје. Опет Господ Бог ништа од нас не узима, него опет нам то вино и тај хлеб који благодаћу Светог Духа осењује, опет нам Он то даје и то не даје као обичан хлеб и вино него даје као Самог Себе. Ето, то је очекивало ове неправедне служитеље, да дају нешто мало од тога што су добили што није њихово, а да добију све. Међутим, кад је човек заслепљен везаношћу за ситницу, за зрно неко, не може да види, не може да види целину.
Ето, браћо и сестре, нека бисмо се и ми трудили да видимо целину нашег постојања, да не видимо крајичак, да не видимо део, исечак, да не будемо разломак човека, што је говорио Преподобни Јустин Поповић. Савремени човек је разломак човека. Један део, уломак. Уместо тога треба да будемо они који расту у мери раста пуноће Христове, а то је, како рекох, када ширимо наше биће неизмерно кроз љубав према другима, па и живимо заједно са њима. Они постају наш живот, они постају условно речено наша имовина. То је све што имамо, то је све што ћемо имати и када се буде наша душа уздизала пред Бога имаћемо љубав ближњих који ће се молити за нас. Нека бисмо тако живели да би љубав заиста сијала у срцима нашим и према Богу, а и према човеку, једном речју према Господу Христу, оваплоћеном Логосу Божјем који се у вечности рађа од Оца, у времену од Мајке Пресвете Богородице, а све то благодаћу Светог Духа који од Оца исходи. Светој Тројици нека је вечна слава кроз све векове. Амин!
СПЦ
