Познати амерички психоаналитичар Томас Сас пружа нам једно могуће објашњење за интрапсихичку динамику особе која се жали на бол, иза које стоји неуроза, депресија и страх. Он сматра да је лични однос овакве особе према телу онај исти какав је у детињству постојао према родитељима, али и родитеља према њему. Потиснути агресивни и сексуални импулси детета према родитељима изазивају осећање кривице које се оглашава у потреби за самокажњавањем, и то на телу. Телесни бол слаби осећање кривице и срама, самим тим спречава озбиљнији развој депресије. Овај несвесни механизам се у потпуности преноси на одрасло доба, у коме се наставља иста непрепозната игра између тела, бола и кривице. Што су јачи телесни болови психогеног порекла, то су мањи изгледи да ће се развити чиста депресија, а можда чак на овај начин спречити и самоубиство као пропратна појава тежих депресија. Имао сам више пацијената у психотерапеутској пракси који су управо захваљујући јаким боловима, али понекад и стварним телесним разболевањима, сами себи помогли да због тешке депресије која се у позадини болова налазила, не изврше самоубиство.
Феноменолошки су занимљиви и не тако ретки физички болови код човека који је сведок јаких болова, физичких или психичких неког човека из блиске околине који се воли. Процес поистовећења са вољеним човеком који пати је некад тако јак, а жеља да му се олакшају болови тако искрена да се физички бол буквално пренесе на исти орган или на исто место тела на коме трпи болове вољена особа. Скоро по правилу, у оваквој врсти поистовећења психоаналитичар види тип тзв. хистеричне идентификације, као врсту регредирања на идентификацију детета као првобитну и нормалну реакцију према објекту, најчешће мајци.
Још је Сигмунд Фројд писао да када је физички бол хистеричан симптом, он је израз расцепа из свести потиснуте представе и са њоме повезаног афекта који се претвара у осећај бола. Мотив за овај расцеп је одбрана психе од неке болне, неподносиве или забрањене представе. На овај начин конверзија која води до расцепа чини од једног душевног догађаја телесни, функционалан догађај. Наше Ја спасло се, додуше, неприхватљиве психичке ситуације, али то је постигло по цену болних функционалних патњи. ,,Нешто што је могло и требало да постане душевни бол, претворило се у телесни“, вели, тачно, Фројд. Колико је само конфликата нагонске, друштвене и моралне природе које каша превише рањива и слабачка психа не може да поднесе, па их преко енергије афеката и вегетативног нервног система отпрати у различита болесна телесна збивања,- на почетку и дуго са боловима без органских промена, а онда са променама на органима, односно појавом телесне болести! Колико претрпи ово наше тело у току живота, баш као неко „жртвено јагње” од насилничке, необуздане и неуравнотежене психе! Заиста бисмо се морали односити са више поштовања и љубави према свом телу, том малом ремек-делу Творца.
Према психоаналитичком учењу, одвајање детета од мајке ствара у њему страх, тзв. сепарациони страх. Али већ је Фројд подозревао да заједно са страхом у детета се јавља бол и жалост. Није лако распознати када одвајање од објекта у наведеном случају мајке, изазива страх, када жалост, а када можда само бол. У сваком случају, бол је својствена реакција на губитак објекта, а страх реакција на опасност коју овај губитак собом носи. Прелаз телесног бола у душевни и обратно могућ је и чест феномен; он се одиграва, према психоаналитичарима, преко две врсте либидинозног поседовања: код телесног бола који је нарцистичко поседовање, односно страх од губитка тог поседовања, и код душевног бола када је у питању објектно либидинозно поседовање, односно реалан или имагинаран страх од губитка овог. Преведено на обичан језик, и нарцистичко и објектно поседовање је врста себичности, а бол који се у нама јавља, телесни или душевни, редован је пропратни знак сваке угрожености ове себичности. Себичност је сама грешна људска природа, а ипак та иста природа тражи од нас одрицање од себичности, давање себе животу и људима. Овај расцеп у нама производи бол, утолико интензивнији уколико смо јаче и дубље укотвени у сопствени егоизам. Највећи парадокс је, међутим, у томе да себичан човек не воли себе и да је управо он највише изложен болу. Овај парадокс су религије најдубље схватиле, нарочито будистичка, али и хришћанска, која опомиње да онај који хоће да сачува душу за себе, изгубиће је. Све док нам је давање и поклањање себе другоме болно, дотле смо изложени још већем болу услед задржавања и чувања блага за себе. Тек онда када нам давање постане истинска радост када се емпиријски уверимо да је прилив енергије утолико већи у нама уколико је више другима изливамо, на најбољем смо путу да преобразимо доживљај бола, од негативног у позитивно. („Свако нека даје како је у срцу одлучио, не од жалости или од морања; јер Бог воли радосног
даваоца“ — из II посланице Коринћанима апостола Павла).
Владета Јеротић: Тражење смисла у болу и бол као шанса човекова (1. део)
Познати су и случајеви развијања психичких болова, некад и стварне телесне болести, код особа којима је неко близак умро у породици. Поменути сепарациони страх познат из детињства, сада је оживљен и трансформисан у сепарациону депресију, у којој има не свесног, али и свесног, оправданог или неоправданог осећања кривице због губитка вољене особе. Бол као симптом је у исто време онда и последица унутарњег конфликта који индивидуа доживљава као претњу и решење овог конфликта. Уколико је осећање кривице неке особе јаче, утолико ће се она енергичније и тврдоглавије бранити од сваког покушаја лекара да протумачи њене болове као психогене. Она ће радије месецима, па и годинама обилазили разне лекаре у неуротичној потреби да јој неко потврди органско порекло болова; било је грубих примера када су овакви пацијенти, са снажном потребом за самокажњавањем, успевали да убеде хирурге да их оперишу, чак некад и више пута, увек са негативним исходом операције, која није, наравно, могла да одстрани бол који је био душевне, а не телесне природе.
Споменули смо да има пацијената који, на изглед, јуначки подносе дуго времена болове упорно одбијајући да узму средства за ублажавање болова. Приличан је број и оних других људи који се тако вежу за неко средство за умирење бола да постају временом од њега зависни. Овакви људи схвате у једном тренутку да су њихови болови последица унутарњих конфликата, али због немоћи да их реше, постају таблетомани или наркомани, чиме даље компликују већ од раније сложену интер- и интра-психичку ситуацију.
У закључку овог дела нашег разлагања о болу треба рећи да је бол симптом болести, свеједно да ли психичке или физичке природе,- када се утврди да је бол симптом психичке болести, онда се открива да је та болест најчешће нарцистичка неуроза, неуротична депресија или анксиозна хистерија. У несвесном динамичком збивању оваквих поремећаја налази се неки озбиљнији сукоб са самим собом, неусаглашеност између унутарњих и спољних потреба, изневеравање гласа савести, потреба за самокажњавањем и испаштањем.
Наша размишљања о болу, нарочито она метафизичке природе била би можда непотребна или сувишна када бисмо о природи чак и физиолошког бола, поготово природи људске патње као израза хуманизованог бола добили задовољавајуће одговоре од стране науке, пре свега неурофизиологије. Међутим, и када тако познати европски научник као што је Рихард Јунг пише да неурофизиологија не може ништа да допринесе разумевању психолошких и психијатријских феномена, јер се неурофизиологија задржава на анализи каузалне повезаности и на утврђивању корелације између физиолошких збивања која се могу регистровати и психолошких посматрања, онда људска потреба да се ипак продре у телесна и нарочито душевна збивања која му проузрокују бол и патњу, прелази могућност одговора који наука може да пружи; она се протеже, природно, на област метафизике и њених понуда. Јер ако је човек из нужности свога опстанка открио ватру, точак, кукуруз, лековито биље и слично, он је из исте такве нужности открио у себи Бога и у њему смисао не само свога опстанка, но и сваког бола и патње који неминовно прате овај опстанак. Како су уопште на бол и болест гледали људи кроз историју?
Стари Грци су болести и пропратне болове у њима тумачили случајем и нужношћу природе. Био је то напредак у тумачењу узрока и смисла болести, јер су човека терали да истражује, а онда и лечи и отклања онај део у болести, или оне болести које су настајале као плод случаја. Што се тиче оног другог дела у болестима, које су, према грчком уверењу, биле последице нужности природе, оне су училе човека стрпљењу и трпљењу, покоравању нужности и прихватању судбине. Ипак, у грчком схватању болести и патње још увек човек страда без своје кривице, под ударом виших и несхватљивих сила нужности, његова патња је, тако, патња без наде.
Аутономна, а и хетерономна савест човека (ова друга настала у раном детињству уношењем у себе моралних судова родитеља) често је непогрешив судија свих наших вољних и невољних мисли, осећања и поступака. Ово је нарочито истина када је ова савест нормално развијена; у случају када је слабије развијена, не постоји у човеку довољно осетљивости према патњи коју ствара сам себи или коју му други стварају, док када је савест прејако развијена, имамо разна неуротична и психотична реаговања на поменуту патњу. Изненађујуће је, међутим, како управо агресивни људи који повређују, на разне начине, својом агресивношћу друге људе, често покорно и привидно смирено, не тражећи лекарску помоћ или лекове, подносе јаке болове. Не доживљавају ли они ове болове некад као заслужену казну за неоправдану и неправедну агресију испољену према људима? Већ је од многих аутора истакнуто да алкохолизам, пушење, дрога, прождрљивост, могу представљати вид самокажњавања безброј људи трауматофилно настројених. Могли бисмо овоме додати и низ психосоматских болести, као што су гризлица стомака, висок крвни притисак, бронхијална астма, хронични колитис, обољења штитњаче итд., за које, данас, психосоматичари с правом подозревају да се развијају на погодном телесном терену који је претходно припремила дуготрајна, нерешена (јер често и непрепозната или као препозната поново потиснута или негирана) конфликтна човекова ситуација.
Међутим, и поред психолошке оправданости коју смо сада само делимично покушали да објаснимо, упорног одржавања уверења у народу, свесног или несвесног да човека сналазе болести и болови као казна за његове преступе, нама је ближа друга, савремена теорија, ово временом филозофијом егзистенцијализма употпуњења и изложена, по којој су болести изазов за човека. Јер, заиста, ако савремена наука и даље не може да објасни не само узрок и порекло, него нарочито сврху и смисао већине болести, ако хришћанска, али и општечовечанска идеја о болести као казни такође не пружа утеху, а тешко се миримо са прихватањем болести као случају или данас, све чешће, заговараног апсурда, онда човека још увек понајвише може задовољити, иако не у потпуности, мисао о болести као изазову и шанси. Под претпоставком да прихватимо да наш живот има неког смисла, који додуше, само разумом не можемо никада одгонетнути, и да је наше сазревање индивидуациони процес који тече целог живота, у стању смо да будни пратимо шта се све са нама догађа, да разумемо смисао здравља када смо здрави — смисао би био у плодној и човекољубивој активности нашој — али и смисао болести када смо у боловима болести, физичким и психичким.
Тек од јудео-хришћанског учења о паду човека у грех почиње не само лична одговорност за болест и патњу човека као слободног бића, но његова патња добија смисао и то смисао наде, смисао крстоношења. Васкрсења не бива без смрти! ,,Благо онима који плачу ]ер ће се утешити“! Јов страшно пати, али се и нада! Зар је било могуће да се у човеку распламса нада у смислени исход патње ако он није од увек носио у себи „принцип наде“? Требало је само да га неко пробуди и покрене на акцију.
Бол и патња нису од пре две хиљаде година више за нас случај и нужност, нешто што нам стиже споља, непознатом и неукротивом судбином. Од времена Христа они остају мој бол и моја патња, за које сам ја сам одговоран, и зашто да не кажем, и за које сам крив. Овако препознат бол и патња добијају нов смисао, једини могући смисао „у Христу“, смисао чишћења и преображаја. Препознавањем себе као узрочника бола и патње, не само своје него и других људи, бол и патња постали су ми изазов који даје шансу, а ова шанса је нада да се унутарњим чишћењем преобразим и од тада почнем да водим један други несебичан живот. Не без бола и патње, него и даље са њима, па ипак изнад њих. Не стоички мирно, нити будистички равнодушно, но хришћански смерно.
Закључак
Човек данас треба да постане и остане будан за све бројне и све бројније замке у које нас хвата доба у коме живимо. У општој пометњи губљења вредности, негирања традиције, безглавом живљењу овде и сада, без јуче и сутра, без идеја и без љубави, морали бисмо нарочито бити трезни и трезвени према технократском веку у коме живимо, који је објавио уништавајући рат болу и свима његовим многобројним видовима: и оном физиолошком виду, проузрокованом неким органским надражајним процесом, и оном душевном, насталом услед бројних конфликтних ситуација које ничу све бројније што их више покушавамо да решимо, и оном, ако тако може да се назове, интелектуалном, везаном за патњу услед сазнања.
Уместо да се придружимо армији људи који данас хоће да обесмисле све, па и наш бол и нашу болест, склонимо се са „широког пута који у пропаст води“, застанимо пред болом и упитајмо: Зашто се овај човек разболео управо данас и управо овако? Разболео од неке болести, телесне или душевне (тачније би било рећи душевно телесне) која је само његова болест, јединина и непоновљива, која је историја његове личне судбине, болести која још нигде није описана и која се неће никада више као таква поновити. Шта се крије иза сваког физичког или психичког бола човека? Да ли само неки стрептокок или вирус као директан физички узрочник болести, или је овај злоћудни и од савременог човечанства омрзнути вирус привучен телу онда када му је душа припремила пут слабећи одбрану организма од тог истог вируса којих има свуда и увек, а ипак нас не нападају свуда и увек? Сваки бол у људском организму део је неке опште препознате или непрепознате болести. Болест је увек дезорганизација читавог света човека. Одакле она потиче и шта она њему значи, зависи од тога какав поглед човек упућује само себи и свету. Оно у шта човек верује уобличава не само његову личност, но и врсту болести коју задобије. Од бола и болести, као и од смрти, неће нас одбранити ни јак ни слаб дух, ни философски, ни научни. И бол и патња синоними су живота. Остаје да нас од њих заштити само наш став према њима, могући смисао, још и више можда, сврховитост смисла. Овакав смисао су људи одувек успевали да пронађу, од пре две хиљаде година до њега је лакше доћи јер нам је живим примером Господа Исуса Христа показан пут и смисао.
Из часописа Теолошки погледи 1986. год
