Човек је биће о коме се уопштено и на распрострањен начин мисли да најпре и највише воли себе. Савремена динамичка психологија, као и психосоматска медицина, не само да није потврдила него је и оповргла овакво мишљење. Шта то треба да значи? Да ли ми до сад нисмо познавали човека, или се човек толико променио у нашем веку да постаје нешто што нисмо могли доскора ни да претпоставимо? Било како било, чињеница је да се данашњи човек западноевропске хришћанске цивилизације и културе, нарочито у градским условима живљења, понаша према себи најчешће непријатељски. Он то чини чешће несвесно него свесно, и то на више карактеристичних начина. Споменемо само пушење, алкохол, дрогу; сваки човек који им се преда, после краћег или дужег времена уочава да му они штете здрављу, психичком или физичком, најчешће и једном и другом. Само је минималан број људи који их, уочивши шкодљивост ових отрова, оставља заувек. Нешто слично одиграва се и неумереним узимањем хране, претераним радом, лишавањем себе на дуже време довољног сна итд. Ако овоме додамо брз начин живота и онда када то није неопходно (овде можемо мирно да споменемо погибељно брзу вожњу), стицање имовине преко граница потребног, морамо се у чуду питати, како се то и зашто људска активност почела да окреће против самог човека, уништавајући га телесно и душевно, брже или спорије.

Највећи број болести у савременом свету узимамо само као пример широм распрострањену гризлицу (чир)  желуца или дванаестопалачног црева, хронични колитис, астму, обољења штитњаче, инфаркт срца,, обољења крвних усдова са високим крвним притиском па делимично и рак – психосоматске су болести, што значи болести чији  урок у првом реду треба тражити у несрећном, конфликтном, неуравнотеженом психичком животу човека.

Да ли човек онда још увек воли себе? Ако су досадашњи примери били довољно убедљиви, они као да показују неко појачано осећање кривице у човеку данас и у исто време његово несвесно самокажњавање. Шта је то данашњи човек скривио и према коме је крив?

Давно смо чули и знамо за заповест, љуби ближњег свог као себе самога! Можемо ли ценити и заволети ближњег, а не ценити нити волети себе? Тако нешто једноставно није могуће. Али није немогуће ни обратно: поштовати и на прави начин волети себе, а ни поштовати нити волети ближње. Изненађење може да буде велико за човека који не познаје скривене дубине људске душе када чује за психолошку истину: себичан човек је човек који не воли себе!

Где би требало да потражимо корен данашњем, све распрострањенијем осећању равнодушности човека према другом човеку и с тим у вези скривено осећање непријатељства човека према самом себи? Мислим најпре у изгубљеној његовој вери у Бога. Тачно је речено: ако је “ Бог мртав“ биће ускоро мртав и човек. Али није, наравно, умро ни Бог ни човек. Они су само на новом путу међусобног налажења. Без истинске и доживљене вере у Бога и с њом у вези богољубља, нема ни човекољубља  и богољубља  него заврши у себемржњи. Гране неког лепог, расцветалог дрвета никад не промишљају да би могле постојати сме за себе, без стабла и корена који их храни. Одкуд човеку охола идеја да је он себи довољан? Одкаде се овако човек узнео изнад свог Творца, на све стране видимо осушене гране без плода, које злокобно и жалосно указују да су сокови из корена дрвета пресушили.

Владика Николај Велимировић је једном рекао да једино што човека може спасити од неминовних казни је покајање и самокажњавање. он је ово изрекао давно пре рата, када још није било спомена о психосоматској медицини која данас учи нешто слично. Време је стигло да и у јавном и у приватном животу отворено и искрено кажемо шта смо и где све погрешили. Мора се ићи до краја у исповедању почињеног зла, било да је оно учињено  с добром или лошим намерама ( И пут до пакла је поплочан добрим намерама). Па и то није довољно. Ово исповедање треба да буде праћено катарзом, унутрашњим очишћењем, кроз патњу и сузе, доживљеним покајањем. Само тако је могуће себе грешника поново у себе примити и заволети. А онда се неминовно и природно опет воле људи и воли Бог. Ново себељубље рађа човекољубље, а ово  богољубље. Ако за овај подвиг нису спремни и способни, како они који су одговорни  за управљање државом, тако и они (и ти исти) који су одговорни пред собом као појединци – а то ми смо сви ми – остаје и даље самокажњавање као мучан, болан, заобилазан, па и неизвестан пут који можда води, хоћемо да верујемо, такође до спаса и казни за грех. Јер излаз из греха, који смо несумљиво сви овде починили, јесте покајање или самокажњавање. Бог од нас очекује и нуди кајање, а не самокажњавање. Самокажњавање је људски покушај спасења.

 

Владета Јеротић из књиге Само дела љубави остају

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име