Ljudi razgovaraju međusobno na različite načine: najčešće su to površni razgovori o svakodnevici života između ljudi brižnih za sebe i malo zainteresovanih za druge. Mnogo je laži i licemerja u odnosima među ljudima, nažalost, i među bliskim i najbližim. Već odavno, ljudi sve manje slušaju druge ljude, i kada ih čuju. Razvija se, sve češće među ljudima, neka vrsta autističko-abnormalnog ponašanja, ne mora da bude i patološkog. Monolozi preovlađuju nad dijalozima! A šta je dijalog?
Božanska je to poruka čoveku da pita (drugoga, da se čudi i divi, da postepeno (kroz dijalog) razvija sve više svoju umnu i osećajnu stranu ličnog života. Dijalog obogaćuje čoveka, pomaže mu u individuaciji i/ili oboženju, čini ga tolerantnim prema mišljenjima i drugačijim životnim stavovima svoga dobronamernog sagovornika. Dijalog čini čoveka zrelijim, odgovornijim, radosnijim i bližim Bogu! Bog ne traži od nas slepu veru u pokornosti iz straha od Njega, već Bog hoće sadruga u čoveku, saradnika (kako Hristos saopštava svojim učenicima u Jovanovom jevanđelju).
Odnos ljubavi i poverenja među supružnicima, vođenje dijaloga između njih, prvi je uzor, prva trajna slika urezana u „upijajući um“ i dušu novorođenčeta. Prva je to pouka (i nauka) kako će i ono samo kada odraste postupati sa drugim ljudima, i sličnim i drugačijim od sebe. Monolog i dijalog uspostaviće trajne međusobne harmonične odnose kako u intimnom životu individue na njegovom doživotnom putu prema Ličnosti tako i u komunikaciji sa drugim ljudima, ali i drugim narodima i drugim religijama.
Vraćam se još jednom na provedeno detinjstvo u relativno harmoničnoj porodici. U takvoj porodici, i otac i majka (i sami davno poučeni od svojih roditelja i(ili učitelja) slušaju i čuju svoje dete, ne samo voleći ga, već i poštujući ga. Dete je željno da bude saslušano! Ako se roditelji odnose prema detetu kao prema „neispisanoj tabli“, smatrajući da ono nema šta vredno da kaže roditeljima, jer je samo na njima da ga nauče šta je vredno i korisno, u budućem životu deteta od dijaloga neće biti ni traga. Takav odrasli čovek može da postane samo buntovnik ili pokoran sluga onih koji će njime vladati. Tamo gde je moć – nema dijaloga! Nema ga ni u porodičnom vaspitanju, ni u kasnijem obavljanju profesionalnog života, neće ga biti ni u budućoj porodici takvog deteta, nema ga, naročito, ni u politici.
Vladeta Jerotić – Iz psihoterapije i psihijatrije

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime