У другом делу овог чланка желео бих да пратим развој човековог Погледа (пишем га великим словом јер под њим подразумевам „Божије недремано око“ у нама које није исто што и психоаналитички појам над-ја), како у односу на посматрање самог себе, тако и код другог (блиског му) човека, у светлу појма индивидуације (у аналитичкој или комплексној психологији) и православног појма обожења (theosis).
У свакодневним сусретима са људима, ми најпре гледамо њихову Персону (маску), изједначавајући човека са том Персоном. Ако је човеку његова Персона природна одбрана од разголићавања себе пред другим (блиским) људима, она је ипак само „механизам одбране“ кога треба као таквог препознати. Уважавајући код другог постојање његове Персоне, ми је нећемо изједначити са личношћу тога човека, али само онда ако смо препознали сопствену Персону. Кад човек не успе да разлучи своју праву личност од своје Персоне, у опасности је да се на несвестан начин понаша лицемерно пред људима (тако су се делимично понашали јеврејски фарисеји у Христово време).
Други ступањ човековог напредовања у индивидуацији јесте препознавање погледом (унутарњим и спољашњим) сопствене, а онда и код другог човека – Сенке („тамног брата“ у свима нама). Под Сенком ваља разумети мноштво негативних одлика својствених сваком човеку које нас, попут човека „злог погледа“, стално вребају из несвесних и подсвесних (ближе свести онда)
дубина нашег сложеног бића. Тај наш поглед – ако стварно желимо индивидуацију и обожење – треба да буде продоран и беспоштедан, када је, и ако је, препознавање нашег „тамног брата“ (хришћани би говорили о нашим гресима) истинито. Тек дугогодишњим препознавањем и постепеним (увек болним) вађењем „брвна“ из сопственог ока, у стању смо, стичемо морално право да укажемо на „трун“ у оку брата свога (према познатој јеванђељској Христовој причи). Али и тада, тај наш поглед на Сенку ближњег, не може да буде поглед осуде, већ разумевања, опраштања и благог укоравања (благ поглед хришћанског духовника плени човека и ослобађа исповедајућег од стида и страха при исповедању).
Трећи ступањ напредовања погледа упереног на целину нашег бића – која (целина), кад је остварена, представља стваран идентитет човеков јесте поглед који открива мушко у женском и женско у мушком (Анимуса и Аниму); такво откриће значајно ублажава претерану напетост, често и непријатељство између мушкарца и жене, изражено нарочито онда (и тада може довести до нежељених, некад и трагичних исхода) када се мушкарац понаша према жени претерано мушки тражећи од ње покорност (не и послушност), или када се жена односи према мушкарцу претерано женски, заводећи га и тако се бранећи од пасивности претерано женског у себи.
Поглед човека индивидуације и обожења, откривајући у мушкарцу Аниму, а у жени Анимуса, не само да ублажава једностраност понашања једнополности у
себи, већ је пре склон благости и нежности хришћанског опраштања и љубави према другом човеку (другом полу код човека), а и много је спремнији, када је
овакав увид стекао, да постане креативан човек (homo creator), на шта га је несумњиво позвао Бог, подвлашћујући целу природу Његовом даљем уобличавању; Бог је прозвао човека да ствара, и када га је упоредио са „богом“ и савршенством Бога кога носи у себи. Коначно, Божија наредба човеку (у Књизи Постања) да се мушкарац и жена сједине духовно, душевно и физички у једно биће, означава, већ овде на земљи, пред – укус „небеског венчања“ , када се нећемо више женити ни удавати (према Христовим речима); постаћемо бесполни (као анђели или само бестрасни?), какви смо можда били при самом стварању Божијем, света и човека.
Достигавши Погледом у себе и у другог човека и овај трећи ступањ индивидуације и обожења, ојачали смо сопствено Ја већ толико да смо од индивидуе постали личност. Откривајући, савлађујући и преображавајући (енергију) Персону, Сенку, Анимус и Аниму, пошто смо прошли неоштећени и мимо „мана-лично-сти“ која нам се појављује у лику врача, и врачања моћног оца, али и „мане“ као немани анонимног колективитета, самим тим и чудовишта мас-медија данашњег века стигли до на праг Сопства (das Selbst), увек надређеног принципу Ја, у чијем се средишту, у хришћанскем свету, открива благи лик Богочовека, Исуса Христа. Тек смо тада истински, не само открили, већ и развили архетип homo religiosusa присутног у дубини сваког људског створења; у ствари, развили смо – увек уз Божију помоћ, никад само сопственим напорима – нашу „природну хришћанску душу“ (anima naturaliter christiana, према хришћанском философу из III века, Тертулијану), открили смо, заправо, Христа, који је Својом смрћу и васкрсењем потврдио постојање те
„природне хришћанске душе“ у сваком човеку, боголиком бићу стоврен по „слици и прилици Божијој“.
Бавили смо се до сад погледом, сопственим и оних других људи са којим се свакодневно сусрећемо; тражили смо да откријемо (и откривали смо) бескрајну сложеност људског погледа, пре свега његову разноврсност и муњевиту брзину преображавања његове свесне и несвесне поруке. Да би наш поглед упућен Другом почео да губи нешто од ћудљивости брзих промена које нас збуњују и плаше (чине још више амбивалентним него што то обично јесмо), потребно је да свој поглед с временом, све чешће, све продорније и искреније, управљамо према самом себи, тражећи да откријемо у себи пролаз према Светом Духу кога нам је Христос обећао и послао. Поуздан водич на овоме тегобном путу кроз лавиринт сопствене душе, поглед је „недреманог Божијег ока“ који нам се открио (ако је срећа) већ па почетку пута од индивидуе до личности, или нам се указао на неком спиралном ступњу у току спомињаног индивидуационог процеса. Ако бисмо сада, за крај овог чланка о П(п)огледу, и како погледом гледамо једни друге, проширили ово излагање на човеков „поглед на свет“ и смело га пренели на данашњу Србију и Србе, и њихов однос према релативно блиској прошлости, и сада упереним на будућност, онда бих се усудио да на следећи начин направим поређење између описаног пута индивидуације (Персона, Сенка, Анимус и Анима, „мана личност“ , Ја и Сопство) и данашње
шансе за Србију и њену стварну индивидуацију.
Срећно препознавање своје Персоне, а онда и скидање маске, односило би се на све оне српске људе који су у прошлости (делимично и у садашњости) изједначавали свој поглед („поглед на свет“) са марксизмом (последично и са материјалистичко-атеистичким погледом на свет). Колико год се чинило многим нашим људима да је њихов марксистичко-социјалистички (комунистички?) поглед на свет био исправан, природан и за њих једино могућ, време и пракса су довољно убедљиво показали (да ли довољно?) да је овакво становиште за српски народ било неприродно, површно и погубно; да је оно (становиште) представљало навучену маску на лице које се не познаје (свеједно што је
то сопствено лице или образ!). Јер, шта се заправо крило иза распрострањеног уверења наших људи да је марксистички интернационализам („пролетери свих
земаља, уједините се“, „религија је опијум за народ“ и сличне флоскуле) врхунско достигнуће људске мисли, у науци као и у философији? Према убедљивом образлагању Николаја Берђајева (који је и сам једно време био марксист, као што је Достојевски био социјалист), марксистичко-комунистичка идеологија интернационалног братства народа, у основи својој, хришћанска је идеја братства, слободе и правде остваривана револуционарним путем, путем насиља, диктатуре и неслободе. Млади људи у већем делу света, па и међу Србима у бившој Југославији, свесрдно су прихватили идеју интернационалне солидарности, не схватајући да они то желе да остваре две хиљаде година стару хришћанску идеју о узајамној одговорности свих људи, једног (Божијег) порекла и једног исхода (из смрти у живот, у вечни живот). Многи млади револуционари, у искреном одушевљењу, неки од њих руку неупрљаних насиљем, добровољно су полагали своје животе на олтар будућег срећног човечанства, понављајући тако, сасвим несвесно, мученичку жртву многих хришћана у првим вековима наступања хришћанства. Да ли знамо шта је
с њима било „с оне стране „?
Када је први талас искреног заноса међу марксистичким револуционарима прошао (за неке људе и народе брже, за неке спорије), отрежњење је за једне значило крај сваке вере, а за друге природнији заокрет – своме народу, нацији, традицији и вери. Још док је трајала неубедљива еуфорија самоуправљања у бившој Југославији, код многих старих комуниста (можда најпре у Словенији и Хрватској), почео је да се лагано буди национализам, дуго, свесно или полусвесно, скриван због претећи расположене власти према буђењу нацио- налне свести у народу. То је био значајан (неодгодив) тренутак препознавања и скидања лажне Персоне! Кад је стигао историјски тренутак коначног пада комунизма, у Русији и у другим источним земљама, онај скривени и скривани националистички човек у Персони комунистичког човека, могао је без опасности да скине ранију интернационалну маску и да је замени новом, природнијом, али не и најприроднијом људском образином. Национализам је, наиме, неосетно код многих наших људи прелазно у шовинизам, агресиван према свим противницима, као и што је претходно био комунизам; једна идеја или идеологија замењена је другом, једна маска другом, природнијом додуше, али не мање опасном. Уместо утопијске идеје уједињења свих пролетера света – Маркс је веровао да ће „средњи сталеж“ у Европи бити од капиталиста уништен и да ће се тако претворити у пролетеријат, што је била још једна у
низу његових катастрофалних заблуда – ови исти „пролетери“, постајући националисти и шовинисти, тражили су и траже уједињење свих Срба, Хрвата, Бошњака (када је реч о народима у бившој Југославији) у једну самосталну државу „етнички чистих простора“.
Како стићи П(п)огледом до свога најприроднијег, најдубљег, највреднијег бића – боголиког, хришћанског бића у себи, ако су и када су многи људи, а и народи морали да пређу обе фазе свога индивидуалног развоја – интернационално-марксистичког, потом националистичког (код неких и шовинистичког)? Никако
друкчије него неговањем чистог и бистрог погледа у дубине сопственог бића, верског (религиозни архетип у сваком човеку присутан!) и народног (патриотског, мање националног, никад шовинистичког). Када је реч о Србији и Србима, онда је то њихов П(п)оглед у своје православно хришћанско биће (и непрестано даље христијанизирање тога бића) и у здрави део свог народног
предања.
Знам, биће то „мало стадо“ коме је Христос поручио: Не бој се! ХХI век биће век новог искушења: одлучивања слободног (ипак слободног!) човека и у свету
и у Србији за нови интернационализам (да ли је то тзв. глобализам „новог доба“?) без Маркса (или са вешто скривеним Марксом), али и без Бога (и Христа као Бога), или ће то бити свесно и слободно одлучивање за Божји пут охристовљења човека, пут свесног сведочења (без икаквог насиља било према коме), живљењем Богочовека у човеку, пут непрекидног, доживотног поправљања, усавршавања, револуционисања свога бића (увек само унутарњом револуцијом, препознавањем својих грехова и кајањем због њих), пут преображавања телесног у духовно, материјалног у нематеријално – кроз еоне еона будућег живота.
Књига: ПРИБЛИЖАВАЊЕ БОГУ
