Патња крије врхунски смисао. Виктор Франкл је то потврдио и као психолог и као човек, који је преживео концентрациони логор Аушвиц, а који је потом почео изнова.
Идеје Виктора Франкла су данас изузетно актуелне. Он сам, не само да је преживео концентрациони логор, већ је успео да преради ово искуство и да на основу њега помогне другима (својим методом је, већ у логору, почео да се бави психотерапијом, спасавајући затворенике од самоубистава) .
Kада се суочимо са неподношљивим болом, ужасом, патњом, како издржати, како не изгубити будућност, како осетити да живот ипак има смисла и како живети у смислу пуноће? О свему томе Виктор Франкл је написао књиге, од којих је најважнија „Потрага за смислом”.
Виктор Франкл (1905-1997)
„Ако уопште има смисла у животу, онда мора бити смисла и у патњи. Франклово најпознатије дело, „Потрага за смислом“ , засновано је на његовом личном искуству: Виктор Франкл је током Другог светског рата био затвореник у нацистичком концентрационом логору. У логорима су му убили мајку, оца, брата и трудну жену. Нису успели да му одузму само оно што је преостало од људских слобода: способност да бира како да види догађаје и да сам одлучује о свом путу, без обзира на околности. Сваки дан у логору затвореници су морали да доносе моралне одлуке, да ли ће се (интерно) покорити онима који су на власти. По Франкловом мишљењу, од пресудне је важности било како је затвореник сам себи решио ове проблеме. Сетио се да су и у Аушвицу неки затвореници успели да пронађу смисао живота, чак и у помагању једни другима током дана. То им је дало снагу да издрже патњу.
Искуство Виктора Франкла у нацистичком концентрационом логору дубоко је утицало на рад целог његовог послератног живота, помогло му је да развије методу коју назива „терапија смислом“, нову клиничку методу подршке пацијентима који су изгубили смисао живота.
Основни принципи његове теорије су следећи:
– Живот има смисла у свим околностима, па и у најтужнијим.
– Најосновнија мотивација за живот је жеља да се пронађе смисао живота.
– Човек има слободу да пронађе смисао у ономе што ради и у ономе што доживљава или у ставу који има када се суочи са патњом коју не може да промени.
Франклова школа психотерапије позната је као „Трећа бечка школа“: по Фројдовој психоанализи и Адлеровој индивидуалној психологији. Умро је у свом вољеном Бечу, у 92. години, и сматран је последњим великим бечким психијатром.
1. Да схватимо да патња открива у нама оно најљудскије
Франкл је нагласио: „Kада схватимо значење које лежи у патњи, схватамо шта је најљудскије у човеку. Стичемо зрелост, еволуирамо, превазилазимо себе. Тамо и тада, где не можемо ништа да урадимо, где не можемо да променимо ситуацију и где немамо наде, управо смо тамо позвани, осећамо потребу да променимо себе. Нико то није боље анализирао од Бекона, који је као дете био у Аушвицу, па је после ослобођења патио од опсесије:
„Једном сам видео сахрану са украшеним ковчегом и музиком и насмејао сам се: зар нису луди да тако нешто организују само за једног јединог мртваца? Kада бих отишао на концерт или у позориште, сигурно бих израчунао колико би времена требало да се сви тамо гасе и колико би одеће, колико златних зуба, колико би џакова косе сакупили од њих“.
А онда се Бекон пита где би могло да лежи значење тих година у Аушвицу: „Kада сам био тинејџер, мислио сам да ћу свету испричати шта сам видео у Аушвицу, у нади да ће се свет једног дана променити. Међутим, свет се није променио и свет није желео да чује за Аушвиц. Тек много година касније схватио сам шта је смисао патње. Патња има значење када и све док и сам постанеш другачији.“
2. Да се сетимо да смо већи од наше патње
Kао што Франкл тврди: „А сама патња није лишена смисла. Kада патимо од нечега, интерно се дистанцирамо од онога што је изазвало нашу патњу, као да стављамо дистанцу између себе и тог нечега. Све док је узрок наше патње оно што не би требало да буде, ми остајемо у стању напетости, као да смо расцепљени на два дела: између онога што стварно јесте, с једне стране, и онога што би требало да буде, с друге стране. И само у таквој ситуацији можемо да сачувамо идеал у себи… То важи и за оне који су већ у стању очаја…“
Чак и човек у очају носи неку вредност. Не би могао да суди себи тако строго да није носио вредност и функцију судије, односно човека који је разумео разлику између онога што јесте и онога што треба да буде. Дакле, патња изазива креативну, чак можемо тврдити и радикално трансформативну, духовну тензију, јер, на емотивном нивоу, она помаже човеку да схвати шта не би требало да буде.“
Франкл се присећа: „Сећам се да сам једног јутра ишао негде у логор, неспособан да поднесем глад, хладноћу и бол у нози, која је била отечена од водене болести. Моја ситуација је изгледала безнадежно. Али онда сам замислио да сам у великој сали за предавања, где са говорнице говорим о ономе што сам доживео и о помоћи коју сам пружио људима. Верујте ми, у том тренутку нисам могао да се надам да ће доћи дан када ћу имати прилику да одржим ово предавање“.
3. Не плашити се жаљења и туге. Они могу поправити и најстрашнију прошлост
Виктор Франкл није сматрао тугу и жаљење непожељним емоцијама. „Туга има моћ да овековечи и заувек спасе прошлост у садашњости. У томе лежи његова важност. И жаљење и туга, обе ове емоције су понуђене, да тако кажем, да се ‘исправи’ прошлост.’ И на тај начин решавају проблем који ниједна забава и никаква дрога не могу да реше.
Онај ко покушава да одвуче пажњу и не размишља о својој тузи или ко покушава да угуши своје емоције дрогом, тај проблем неће решити. То му не помаже да се помири са злом. Све у чему успе је да се ослободи непосредног дејства овог зла: од лоших осећања… У ствари, рођаци покојника, на пример, најчешће одбијају да узимају седатив, радије даноноћно плакују покојника“.
4. Духовни човек лакше подноси патњу него физички јак човек
У концентрационом логору Виктор Франкл је пронашао занимљиве ствари: „Осетљиви људи који су од детињства били навикнути на активну менталну будност, доживљавали су тешке спољашње услове живота затвореника, иако тешки, али ти услови нису имали тако разорно дејство на њихово духовно стање, упркос њиховом релативно благом духовном карактеру. А то је зато што им је отворен пут бекства од застрашујуће стварности у царство духовне слободе и унутрашњег богатства. Само тако можемо разумети парадокс људи мршаве грађе који су живот у концентрационом логору доживљавали лакше него физички робусни.“
„Обично човек живи у сфери живота. У концентрационом логору, између осталих, сви су живели у смрти. У царству живота, можете напустити свој живот ако се убијете. У концентрационом логору се могло само побећи у свет духовног живота.
Само они који су могли да живе духовним животом могли су да побегну из царства смрти…
5. Увек останите људи
„Године које су прошле вероватно су нас пробудиле. Уз то су нам показали да не можемо не узети у обзир људско у човеку. Учили су нас да све зависи од човека. У знак сећања, човек је спашен из концентрационог логора. Овде желим да говорим само о једном од претпостављених логора у коме сам био пред крај свог заточеништва и из којег сам пуштен. Овај шеф је био из нацистичког СС корпуса. Kада су затвореници пуштени из логора, сазнало се нешто што је раније знао само логорски лекар, који је и сам био један од затвореника. Овај човек из штаба логора трошио је велике суме новца из свог џепа да купи лекове за затворенике из оближње сеоске апотеке! А председник истог логора, будући да је и сам био затвореник, био је строжији од свих СС стражара заједно. Заробљенике је тукао где год је могао и у свакој прилици. А, напротив, управник, на пример, кога сам раније поменуо, колико ја знам, ниједном није подигао руку ни на једног од „својих“ затвореника.
У овом човеку се открило. Човек је спашен. У огњу страдања, где се топио, открила се његова суштина.
Ако се запитамо које је најважније искуство које су нам дали концентрациони логори, овај живот у понору, од свега што смо доживели, можемо издвојити као суштинско то:
Познавали смо човека онако како га, можда, није познавала ниједна претходна генерација. Шта је човек? То је биће које је стално позвано да доноси одлуке. Он је биће које је измислило гасне коморе, али је и биће које је вођено и отишло у те коморе са поносом и молитвом на уснама“.
Марија Хорјакова
miloserdie.ru
Превела редакција Чудо
