Њих 324 је заувек остало на висовима Алжира, главног града државе на северу Африке. Сви до једног били су јунаци Првог светског рата којима је судбина одредила да занавек почивају у туђини, на српском војничком гробљу у градићу Дели Ибрахим. Гробље је уређено, достојно палих јунака који су савладали гудуре Албаније, али су умрли кад су се домогли слободе у овој тада француској колонији.

Гробље је дуго било запуштено и од свих заборављено. Мало је ко знао да и у овој земљи има наших палих ратника. Велике заслуге за откриће припадају легендарном филмском сниматељу Стевану Лабудовићу, као и Радославу Недићу, амбасадору у пензији, али и плејади других. Недавно је о гробљу и његовој прошлости објављена књига, чији су издавачи Архив Војводине, Друштво пријатеља Алжира и Удружење „Адлигат”.

– Уживајући многобројне почасти које су му Алжирци приређивали, Лабудовић је једном приликом замолио домаћине да га одведу на српско војничко гробље – потврђује Марко Јелић, председник Друштва пријатеља Алжира. – Његово дугогодишње трагање и интересовање је овога пута уродило плодом, јер су га одвели на право место. Пре тога нису. Све је детаљно фотографисао и по повратку у Београд показао тадашњем алжирском амбасадору Буђемију Делмију. Виспрени дипломата је одмах предложио да се организује изложба.

С камером на фронту

Да читаоце „Магазина” најпре подсетимо на, народски речено, лик и дело Стевана Лабудовића. Као сниматељ „Филмских новости” је од 1959. до 1962. боравио у овој северноафричкој земљи док је тамо буктала револуција, а Фронт за национално ослобођење водио битку за независност. Његове филмске репортаже о борбама алжирских устаника гледао је цео свет с великим интересовањем. Зато су га сматрали равноправним борцем за ослобођење те земље. Стекао је бројна признања и указали су му многе почасти. Од проглашења независности Алжира 1962. године био је гост највиших државних функционера.

Слика на дан

– Још док је у Алжиру беснео рат, чуо сам да у тој земљи постоји српско војничко гробље из Првог светског рата. Хтео сам поодавно да му уђем у траг, али ми се није дало. Увек би се нешто друго испречило. Зато сам једном приликом замолио домаћине да ми покажу то гробље. Љубазни, какви су увек били, одвели су ме на једно такво место. Али нешто ми није дало мира, па сам потражио некадашње амбасадоре Недељка Зорића и Радослава Недића да им се похвалим открићем. Рекли су ми да то није оно што тражим…

Заинатио се сниматељ да пронађе белег српским јунацима. И кад је наредни пут допутовао у Алжир поново је замолио домаћине да му покажу српско гробље, али су га одвели до споменика француским и енглеским војницима. Очигледно да ни они нису знали.

– Одлучио сам да одем у нашу амбасаду – приповедао је даље Лабудовић. – Све су ми лепо објаснили и својски се потрудили да некако стигнемо до циља. Гробље је било на 25 километара од града Алжира, на територији општине Дели Ибрахим. Пресељено је 1983. на место где се и данас налази. Затекли смо уређене гробове. Све сам то снимио и донео у Београд.

Занимљиво је и сећање Радослава Недића који је на место амбасадора наше земље ступио 5. октобра 2002. Још док се припремао за долазак, сазнао је за судбину војничког гробља.

Векови православља

– Већ током прве недеље сам с домаром амбасаде и његовом супругом отишао да посетим гробље – записао је дипломата. – Први утисак био је врло лош: улазна капија одваљена, прилазни пут изрован. Радник који је бринуо о гробљу престао је да долази, јер га више нико није плаћао. Обратио сам се Министарству спољних послова, захтевајући новац за санацију. Одговор је изостао. Одлучио сам да свој функционални додатак од 600 евра ставим на располагање за решавање најхитнијих проблема у вези са гробљем. Две године је трајала преписка с надлежнима, да би на крају Министарство за социјална старања преузело бригу о овом светом месту.

Шајкаче у пустињи

Дуго се о овом српском војном меморијалу није знало готово ништа. Питање је колико би све тако трајало да није било Лабудовићеве упорности. А белег је, као и слични, за свако поштовање. Јер у Северну Африку стигло је више од 60.000 наших војника и један број цивила како би се, оболели и изнемогли, што пре опоравили. Остала је сачувана прича о свештенику Љубомиру Ивковићу, међу најактивнијим у Алжиру, и његовој иницијативи да се у овој земљи подигне наша црква. Уредно је водио све црквене књиге и протоколе, тако да је прецизно могло да се сазна ко је све од војника оставио своје кости под алжирским небом.

У књизи је и запис Србољуба Манојловића, некадашњег Тањуговог дописника из Алжира, о посети деветорице старих ратника из чачанског краја српском гробљу у овој земљи. Најмлађи је тада имао 88, а најстарији 94 године. Збило се то маја 1984.

– Никад досад тако необична туристичка група није посетила алжирски главни град – забележио је репортер. – Због својих одмаклих година и због за овдашње прилике чудне ношње, свуда су привлачили пажњу. Били су одевени у шумадијске антерије, на ногама опанци, а на глави шајкача. Не зна се тачно колико је болесних и изнемоглих ратника српске војске боравило током Првог светског рата на лечењу и опоравку у Алжиру. Зна се једино да се многи одавде нису вратили својим кућама. Како су умирали, тако су сахрањивани у кругу француске војне болнице „Лазарет”. Међу девет пристиглих ратника био је и Светозар Лепосавић, један из генерације 1.300 каплара. Од Крфа до Бизерте је 1916. путовао бродом 20 дана. Тада је научио нешто француски, али и добио запаљење плућа. За време пријема у амбасади оживљавали су далеке успомене, а чак су врцале и шале…

На тло северне Африке наши војници и избеглице пристизали су до краја фебруара 1916, али и касније. Сачуван је списак путника са лађе „Абди”, која је кренула 8, а стигла 11. фебруара 1916. у место Кап Матиф на територији Алжира. На лађи је било 906 избеглица из свих крајева Србије. Најпре су подвргнути карантину и пелцовању против тифуса, колере и богиња. Српско војничко гробље трајно је спојило српски и алжирски народ. Зато, како је записао министар Никола Селаковић, пред овим, као и пред осталим гробљима на којима почивају српски ратници, треба да се, као појединци и као народ, увек поклонимо.

Народ са војском

Највећи број српских војника је из Албаније прешао на Крф, а за њима је ускоро стигао и велики број избеглица. Са француском владом је договорено да се болесни и изнемогли пребаце у северну Африку, а избеглице на Корзику и јужну Француску. Касније је избеглицама омогућена помоћ добрих људи, хуманитарних друштава и општина у којима су добили смештај. Многи су успели да себи обезбеде и некакву скромну зараду.

Пуна нега и брига

За три и по године боравка Срба у северној Африци, изнемогли, болесни и рањени војници прихватани су, лечени и рехабилитовани у 37 места. Лечење и рехабилитација војника у Тунису организована је у десет болница и 11 санаторијума.

 

 

 

 

magazin.politika

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име