Као Православни Хришћани сви знамо и верујемо да је Свето Писмо реч Божија, откривена за спасење човека. Дакле, функција Светог Писма је готово у потпуности сотириолошка. Иако Св. Писмо можемо да читамо и на друге начине, ако смо заинтересовани за, на пример, лингвистичке, историјске, социолошке и друге аспекте. За црквеног човека читање Светог Писма је увек сотириолошки мотивисана радња. Ако ово имамо на уму, онда једна прилично честа заблуда у коришћењу Светог Писма, готово злоупотреба, постаје лако приметна. Реч је о навођењу цитата у ситуацијама када наш брат или сестра чине нешто што се нама не свиђа да би их приморали да учине онако како нама одговара, позивајући се на ауторитет Речи Божије.
Примера за то је много, али навешћу један за који знам, а који ме и навео на ово размишљање. Ако разговарамо са братом који има недоумицу у погледу неке важне одлуке за коју ми сматрамо да треба да је донесе, а он очигледно има валидне аргументе против такве одлуке, није примерено, нарочито у недостатку валидног контрааргумента, потезати цитате Св Писма као што су „ниједан који је ставио руку своју на плуг па се обазире назад…“, с циљем да се врши притисак над његовом савешћу, а све да би спровели своју вољу силујући његову слободу. А нарочито када је све то праћено притисцима друге врсте.
У сличним ситуацијама је линија између искреног савета и помоћи и подршке брату и својевоље често врло танка и у многоме зависи од нашег срца. Зато је у таквим ситуацијама потребно преиспитати своју мотивацију и своје срце да бисмо правилно поступили.
Свето Писмо није ту да нам служи као реторичка алатка за спровођење сопствене воље, него је то Књига која нас учи животу и усмерава ка спасењу.
ФБ Ведран Гагић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име