Мислим да није лоше да се присетимо да СПЦ није (нити сме бити) обележена наративом (дневне)политике, друштвених превирања, насиља нити било чега сличног. Притом, ми као њени чланови немамо потребу да се скривамо ни да бежимо од свих негативности које нас окружују јер би то било бежање од стварности. Али ни да се о свакој појави оглашавамо. Сви живимо у друштву где су наведене негативности, на жалост, запоселе јавни простор и постале део свакодневице. У таквом јавном простору нам се нуде, па и намећу, скоро увек неке лажне алтернативе и лажни избори, а пре и изнад свега искључивост, презир, понижавање и омаловажавање другога као метод деловања. И падамо пред тим изазовима, и једни друге рањавамо.
Међу безбројним лажним алтернативама има и оних који нам нуде и „алтернативне Цркве“. Апостол Павле је када су се међу браћом појавиле свађе и када су почели да се деле речима: „ја сам Павлов, а ја Аполов, а ја Кифин, а ја Христов.“ оштро запитао: „зар се Христос раздијели? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте? …“. Свако навијање у Цркви и данас јесте вредно Павлове оштре опомене. Није се Црква разделила у себи, а стога ни ми не треба да тражимо учитеље који ће да нас чешу по ушима, ма колико мислили да смо у праву, и ми и они.
У општем хаосу не смемо изгубити из вида да је једини прави и истински карактер наше Цркве у Јеванђељу, у Благој Вести Спасења које се нуди свакоме човеку, без изузетка. Да је једино с Јеванђељем, то јест у Христу, Црква аутентична, а без Њега је љуштура испражњена од садржине. А наша помесна Црква то свакако није. Јеванђеље по своме духу јесте ненаметљиво, јесте тихо, не халабуче по улицама, не потеже за рукав, не туче преко главе, и зато можда није тема ни друштвених мрежа ни друштва уопште. Оно што је бучно и набусито, наметљиво и спопадљиво привуче, али не треба и да нас одвуче.
Упамтимо да чак и када гласови негативности постану заглушујући, а магла смутње густа и страсти узавреле, Црква живи својим тихим животом, који иако се, поготово тада, јавно не чује, није ни за тренутак престао. То је она истинска Српска Православна Црква. Она која се тихо моли, она која теши многе обремењене животним теретом, она која свакоме који с вером приђе из ризнице износи залог спасења, она која у свету странпутица и бесмисла нуди Смисао, Христа, Спасење, који је сва њена садржина. Тој Цркви припадамо и њен смо део и то тихим гласом јављамо свима који хоће да чују.
ФБ Ведрана Гагића

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име