Док сам на чету за помоћ с банком зато што су направили грешку чије последице ево већ 15 дана исправљам, размишљам о томе колико недостатак емпатије чини овај свет нехуманим, безличним и суровим.
Емпатија се дефинише као способност да се разумеју и поделе осећања другога. Само када истински разумемо другога ми смо способни да му и помогнемо. Емпатија је такође предуслов и за врлину милосрђа. Без разумевања нема ни помоћи, ни милосрђа. А управо као да на сваком кораку недостаје баш емпатије. Чак су и услужне делатности престале да сврху свога постојања налазе у услузи/помоћи. Сврха им се своди или на испуњавање форме, или на пребацивање одговорности. Тако се и мери њихов успех.
Човек на тај начин постаје небитан фактор. Чак и тамо где бисмо очекивали највиши ниво емпатије, на пример у медицини, или у раду с децом, па и у Цркви, она недостаје. У медицини човек се често посматра као скуп међусобно неповезаних органа, а не живо биће, у раду с децом приоритет је постао да се дете сачува од видљиве физичке повреде, а они који га пазе да се сачувају од евентуалне тужбе за небригу. Све мање је проритет да се формира/образује здрава личност. На тај начин стварамо целе генерације људи без осећања за другога. Друштво безличних маса. У Цркви, има оних који патњу других доживљавају као колатералну штету у постизању својих личних наума, циљева и амбиција. Повређене савести и срца других таквим људима су ништа. Или оних који су пуни осуде „грешника“, за најситније промашаје, а притом сами су много гори преступници.
Реч Божија нам ипак говори нешто сасвим супротно. Учи нас да је тај мали, нама небитни човек, па и грешник, управо кључ нашега спасења. И тај човек се често појављује сасвим неочекивано. Без емпатије можемо проћи мимо њега, а да га и не приметимо, као што су многи пролазили поред убогог Лазара из Јеванђеља не примећујући га. Њега су пси примећивали, али не и људи без емпатије. А Лазар је био кључ за Царство свима онима који га не видеше. Не видевши њега не видеше ни Царство Божије.
Не бисмо себи смели да дозволимо да нас окорелост срца учини безличним роботима, слепима за другога човека. Емпатији треба да се учимо и у њој да се вежбамо. Али има и оних чија су срца лако рањива, који увек примећују другога и увек су спремни да дају целога себе, они морају да се чувају да их суровост живота не повреди до те мере да угуши у њима све оно племенито што по дару свише носе у својим срцима. Њихов задатак је да чувају дар емпатије оградом мудрог расуђивања.
Међутим, свима онима који су искрено богочежњиви, и међу првима и међу другима, утеха јесте чињеница да је сам наш Спаситељ савршени пример емпатије, милосрђа и љубави према нама јер „Он грехе наше носи, и за нас бива мучен; …Он би рањен за грехе наше, и мучен би за безакоња наша; карање (ради) мира нашег је на Њему, раном Његовом ми се исцелисмо.“
ФБ Ведрана Гагића

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име