У високој црквеној, условно речено, политици одмеравање потеза је уобичејена појава. Они који су на власти, па и у Цркви, имају обавезу и одговорност која нужно налаже да сваки потез мора да сагледају из више углова. И наравно, када све то учине свеједно могу да погреше али барем је тада грешка учињена у доброј вери и са чистом савешћу. Први и основни угао сагледавања проблема јесте и треба да буде угао вере. Да ли је нешто што треба да се одлучи у складу са нашом вером, и шире, богословљем, канонима, предањем, и самим животом. Тек затим, на ред долазе разматрања пастирских последица одлука, последица на друштво у целини, на конкретне људе, на њихове интересе, жеље, позиције, па тек негде на крају утицаја на саме оне који доносе одлуке. То је нормалан поредак приоритета који важи у сличној форми и за сваку јавну службу. Лична разматрања долазе на крају, ако уопште и долазе. Када се овај поредак наруши настају проблеми.
Обичан човек, верник, нема ни дужност ни обавезу да са истом пажњом приступа разматрању тематике која потребује неку одлуку. Може и не мора да је сагледава из свих поменутих углова. Али ако жели да буде одговоран у домену своје позиције ипак мора да црквена питања сагледа макар из угла вере на првом месту, а ту се онда поставља и питање познавања вере. Из овог разлога је, између осталог, обичним људима веома лако да страствено расправљају о свакој теми и да знају решења свих проблема. Јер често не узимају у обзир целу реалност онога што се збива.
Међутим, проблем и код оних који су на власти и код оних који нису је у једноме сличан. Када год лични разлози или разлози личних односа са другима (пријатељства, интересни односи, односи реципроцитета – ти мени; ја теби) заузму примат, закључци и одлуке престају да буду у најбољем интересу свих. И док обичан човек не сноси никакву одговорност за нешто што је разматрао у кафани с пријатељима, јер та разматрања немају никаквих последица, чак и ако се руководио личним афинитетима, онај који је на власти носи огромну одговорност јер одлуке које доноси имају реалне и озбиљне последице. Ако такав човек побрка приоритете он убрзо постаје роб сопствених, а још више туђих, често ситних, интереса. Другим речима, јефтино се прода. Сви који га окружују или у чије име доноси одлуке бивају колатерална штета.
Из истог разлога, неко ко нема личне разлоге и интересе, као слободан од тога искушења, ако посвећено размотри проблем може јасније да сагледа и да разлучи оно што је битно од онога што је небитно. Било да је на позицији власти или не.
У питањима, дакле, високе црквене политике око Украјине, видимо непрестано ломљење копаља. Интереси су разни. Одлуке које се доносе, а које се директно или индиректно тичу црквеног питања у Украјини клацкају се негде на ивици двосмислености. Двосмислености се јављају због узимања у обзир интереса, који нису од примарног значаја, или су чак на штету, а који преузимају примат над оним што би требало да је на првом месту. У најмању руку, у пастирском смислу, изазивају фрустрираност верника, што већ само по себи значи да су одређени, мање важни интереси, стављени испред пастирске бриге, то јест, да су приоритети побркани.
Зато је за обичног верника, који најчешће нема никаквих личних разлога, сасвим јасно да ако у Украјини прогањају канонску Цркву и намећу раскол као једину закониту цркву, ми не можемо бити двосмислени према томе питању. Такође, ако смо љути због тога онда не можемо бити и у супер односима са онима који су директно произвели тај проблем и који и даље инсистирају на његовом продубљивању, а не на његовом решењу.
Када је реч о саслуживању то је још један пример клацкања и балансирања и прави је изазов за Цркву у целини. Видели смо недавно на Кипру како скоро нико од помесних цркава није саслуживао на сахрани кипарског предстојатеља. И с ваљаним разлогом, иако је то жалосно, али неки ипак јесу. Саслуживање је уместо прослављања Царства Божијег постало црквено-политичко оружије. Јуче је на Фанару са украјинским расколником служио кандидат-фаворит за новог предстојатеља Кипарске цркве да тиме добије подршку Фанара и потврди лојалност. А сасвим недавно је исти тај митрополит одбио да саслужује са својим, сада већ покојним, предстојатељем управо противећи се његовом признању украјинских расколника.
Мноштво је примера двосмислености у међуправославним односима. Али примере двосмислености у односу на црквено питање у Украјини имамо и унутар самих помесних цркава, па и наше. То смо видели, а и даље, на жалост, гледамо.
Пре или касније мораћемо да богословски образложимо јасан став и по овом питању. Јер Црква (и клир и народ) јасно види стање општег хаоса, незабележене самовоље, и гажење сваког поретка. Обавеза и одговорност за то је скоро искључиво на пастирима православне цркве широм света јер им је дата власт. Уопште узевши ако ми људи не будемо добровољно Божији сарадници у поновном успостављању поретка засигурно ћемо се наћи као Божији противници кад Он сам почне да га успоставља.
ФБ Ведрана Гагића

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име