Живимо у времену многоглагољивости, или просто речено, брбљивости.
Слушамо како о поштењу причају непоштени, о правди неправедни, о миру ратоборни, о посту они који не посте, о молитви они који се не моле, о моралу они који су неморални, о подвигу они који се не подвизавају, о васпитању деце они који децу немају, о монаштву немонаси, о животу у браку безбрачни, о животу изван брака брачни, о жртви они који се ни за шта не жртвују, о врлини они који за врлину не маре, о Цркви они који су нецрквени. О туђим животима они који не знају ни са својим шта да раде. И сви смо постали експерти за све и свакога осим сами за себе.
Када све већ знамо онда наравно не постоји никаква могућност да нешто ново научимо. А будући да ни пред својим слабостима не можемо да се смиримо онда ћемо пред туђим то умети и хтети далеко мање. Уместо милосрђа којем треба непрестано да се учимо, што Христос експлицитно од нас очекује, ми ћемо чинити своју „правду“ и борити се за „своју веру“ све уз жртвоприношење другога на олтар свога ега. А Христос једноставно каже: „милости хоћу, а не жртвоприношење“ (Мт. 9, 13).
ФБ Ведран Гагић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име