Дунав, та нема моја увертира,
Као валцер што венама ми тече,
Од светлог извира до црног увира,
Из бездана пени, таласом сече.
Ако ћемо говорити о Дунаву, најлакше је поверовати тзв. писцима, који га направише читљивог као што и јесу њихове петпарачке приче (pulp fiction), али Истер је све само не коначан, већ управо бесконачно врело као вечна делта. Рођени Теслин брат поседовао је прекогницију односно дар за предвиђање. За разлику од Николе, он се плашио тога дара, док је наш најславнији геније артикулисао то богомдано надахнуће. Али, чак и он би се сложио да је дунавска симфонија једноставно непредвидива.
Кад је и један Александар Велики дошао до ушћа Саве, поклонио се непокоривоме и недосежноме, и отперјао за славом својом тамо некуд ка Истоку. (Можда се уплашио од величине, али добро, тад је још био мали.) Јасона и Аргонауте не треба ни помињати. Чак и драги ми Борхес није био у праву када је бубнуо да Дунав кључа из Шварцвалда, јер то је само прочитао негде. Мада, он је чак и скроман у односу на мноштво дунавских аналфабета. Тамо неки Клаудио Магрис се усудио да опише рековне токове, да ти дође да му га викнеш: шта се хваташ у дунавско коло, жабар-лоло, када не знаш ни Дунавац, а камоли тројанац. Др Зоран Живковић, са Ђелићеве тезге такођер се опарио на уштрб Данубијуса, а тих пет прича не стају ни за један аласки мени. Уместо да су се угледали на Предрага Матвејевића који је колико толико склепао један бедан медитерански лексикон, они само гледају да напабирче Дунав као тему. Споменимо се само највећег шићарџије В. Пиштала, који узе за тему Венецију. Гостујући код Веље Павловића на Студију Б, сам је офирао своје незнање. Безброј писаца и књига се због венецијанских канала објавило, у којима су оставили неизбрисив траг, нпр. један Томас Ман, Жозе Сарамаго, Лаза Костић, Павић, Петровић, ја, Казанова… и ко све да нас попеца. И, баш због тог шарлатана (који се кешао и о Теслино име), не усуђујем се тако лако да се прихватим те дунавске мега-теме.
О безначајним књигама не вреди ламентирати, још ако узмемо у обзир кривотворитеље историје и обмањиваче јавности попут оног мужеложника Драгослава Срејовића, шта рећи? Требало је бацити га у Казан, тамо где је најдубље, кад се већ представљао као археолог и главни мутивода. Потоп настаде због Ђердапа, поготово када је Бата Живојиновић активирао TNT, прекрио трагове најстарије писмене цивилизације, растурио кости и реликвије. Наводни академик Срејовић измести онолико историје горе у брдо неки ситнеж под обичном надстрешницом, као и насеља и сав живаљ, између осталог и Доњи Милановац. Анегдота остаће да је по минирању тај исти живаљ (поред Цркве), док им се вода пела до колена, пркосно су остали играјући тројанац, док им се вода не дотаче врата…
То је жива истина, то није непроверени мит као што се мисли за гробницу Атиле Бича Божијег да је промењен ток Дунава, па враћен, а све да се не би знало где је покопан, са неизмерним благом. Међутим, како да се Власи тог не досете. Узеше метал-детекторе, па у потрагу уз и низ мутно дунаво. За неупућене, стари Римљани у својим походима, чували су новац у подземним оставама. И Бог даде, њима срећа допаде. Ко зна колико су избунарили ћупова крцатих златним, сребреним и бакарним денарима. Та фарса како је и настала тако се и заташкала, а све због главног баџе тј. Карлеушиног баба. Тај bloody money поменути бабо је вратио у земљу, само, не зна се коју. Крвави инспектор одједном постаде цењени нумизматичар. Евидентно је волео старине, али га нико никад није чуо да иде низ Теразије са ранцем и виче: Кишобрани поправљамо!…, него само са уваженим колегама колекционарима артефаката…
Кад смо код реке, како изоставити рибљи свет. Без страха, нећемо призивати Кемзе и остале санџаме, него, чисто да на тук Мике Аласа да избацим утук. Мико друже мој, не шмека се добра риба тамо где изилази одводна фекална цев, него у Винчи. У једном од лимана Дунава, недалеко од стародревне винчанске торте, риба ради ко луда. Зашто? Јбг, неком мафиозу-рекеташу се смркло те изнесе цео казино свом супарнику и бачи низ обалу. Покер-апарати и остала скаламерија, иако заврши на дну и даље трепуцка, те и не чуди што се туне риба скупља…
Амниколиста, какав бих био, а да не испричам и то што сам једаред запазио. Наиме, брод са баржом је пролазио, мени црвић на штапу штрпкају и кесегице, али само зато што нисам могао а да не запазим филмским оком ту сцену. Два морнара држаше за по једну ногу трећега који тако наглавачке гледаше кроз окно потпалубља капетана како фирца неку покупљену плаћеницу, и препричава доживљај…
Но, да се врнемо у старија времена. Дунав је некада с пролећа нарастао, и плавио приобаља. Летом се увлачио у корито, и зими се наново ледио. Беше то једаред арктичка зима… Дунав се прелазио пешице, санкама, и, ко имаде, саоницама. Једном приликом, Ђорђе Карађорђевић, Престолонаследник, дошао је са својом свитом до Прека, и онда је прешао Он и пратња на коњима ка пристаништу Смедерева. Пошто се знало, да ће посетити и ту варош, све девојке Смедеревке се средише ко за свадбу (неудате, непрошене баб-ђевојке, а било је и удатих, богме), и изиђоше по тој цичи да Га поздраве, и ускликнуше: Добро нам дошао Наследниче!
Било па прошло, међутим panta rei, а наши гастарбајтери хрле ли хрле на Запад, а не угледају се на старога мудраца Данубијуса, која је једина река у Европи која тече са запада ка истоку. Јунг би имао шта да рекне на ту тему, а камоли Хесе…
Упркос садашњем стању, ипак није безначајно то што нас у свету, повезује та каротида Европе од Немачке, па не само до Црног мора (ако избегнемо дословно географски), већ до остатка света. Не само пловним путем, јер сви знамо да обала се завршава где је и почела као једна река без обала; и, не треба заборавити да се не може у исту воду двапут крочити…
Ко што смо резимирали, не постоје никакве вербалне дрангулије и андрамоље које би појасниле непостојаност природе, као у овом конкретном случају уречене реке. Да сада маштамо да ћемо по угледу на Беч уградити филтер-бране и еко-мембране, мутну воду бистрити, били бисмо провидни (ко нас не зна), и чекамо да ће бити све ко на An der schonen blauen Donau, и бити чисто као Теслина СВЕТЛОСНА ФОРМУЛА.
