ЖРТВА БЕЗУМЉА
У селу Пасјану на Космету је почетком 20. века живела Босиљка Рајчић, девојка чија је смрт заправо била њено ослобођење, а зверско мучење приређено јој због потшовања светог завета српске православне вере.
О страдању српског народа на простору Косова и Метохије скоро читав век се ћутало, ради лажног мира, добросуседства и још лажнијег братства и јединства. Тек спорадично и ретко су те приче долазиле до јавности. Што су крвавије биле, то су се дубље скривале и забашуривале. Прича о Босиљки Рајчић је једна од њих, а одиграла се почетком прошлог века.
Један од нечувених злочина починили су Шиптари над девојком Босиљком из Пасјана крај Гњилана. Лепу Босиљку су отели Албанци Бањуш, Ермуш и Хасан из Депча код Гњилана не би ли је поарбанашили.
Када су видели да она неце да се поарбанаши ни под којим условима, убили су је. Да би још више заплашили Пасјанце, раскомадано тело Босиљке Рајчић бацали су, комад по комад, по селу. Њена мајка је сакупљала делове тела како би их сахранила како православни обичаји налажу. Место на коме је Босиљка Рајчић убијена зове се Девојкин гроб.
На зидовима сеоске цркве је насликано “Глабление и мучение Свјатица Босилки и Успеније Свјатица мученици Босилки”. По неким подацима, у СПЦ влада интересовање да се мученица Босиљка Рајчић прогласи за светитељку.
Иначе породица Рајчић је из Куманова дошла у Пасјане око 1770. године. Према попису становништва из 1929, Рајчића је било у Пасјану и у граду Гњилану. Рајчићи и данас живе у Пасјану под истим презименом.
Мучење и страдање Босиљке Рајчић
У Пасјану, древном српском селу крај Гњилана на Косову, познатом још из средњег века, живљаше благочестива породица Рајчић. У сиротињском дому са родитељима, браћом и сестром, узрастала је у побожности и благочешћу красна девојчица Босиљка, одликујући се кротком нарави и смиреношћу, трудољубљем и послушношћу. Од малих ногу свикла је да помаже у свим кућним пословима и око стоке, а оцу и браћи у пољским радовима; на њиви и ливади, у сабирању летине и припреми хране за стоку и огрева за зиму.
Када је напунила 17 година, родитељи су је први пут повели у Гњилане, на Ивањдан, када се у овој вароши окупља народ из свих поморавских српских села. Једанпут је ишла и на сабор (Светих Архангела) у манастиру Драганац.
Својом наочитошћу и лепотом, Босиљка није могла да остане незапажена. Демонску пожуду према лепој, младој Пасјанки показао је неки Арнаут из Депча крај Гњилана и вребао је сваку прилику да је насилно уграби. Зато је, заједно са својим рођацима, дуго пратио када би она каквим послом, са родитељима или браћом излазила изван села.
Прилика се зверима указала управо када је Босиљка са оцем и братом те кобне јесени скупљала дрва за огрев у шуми код Белог Камена, на Стружинама, далеко изнад села. Неопажено су, загарављених лица, тројица Арнаута на препад уграбили девојку, пуцајући на њеног оца и брата, и одвукли је према Карадагу.
Неколико дана родбина је, са пасјанским свештеником, код власти у Гњилану покушавала да докаже да је млада Српкиња насилно отета и одведена у арнаутску куцу. Колебљива и Арнаутима наклоњена власт је отежала са истрагом и пресудом. Једноставно, препуштали су времену да оконча то насилништво, верујући да ће се девојка, због срама од света и родбине, помирити са судбином.
И арнаутске силеџије и турски угњетачи, међутим, нису рачунали на тврду веру младе православне Српкиње.
Босиљка је у непријатељској и туђој средини трпела насиље, искушења, увреде и насртаје; уцене и обећања — да се поарбанаши и уда за насилника. Одлучно и непоколебиво, она је одбијала сва наваљивања и понижења, уздајући се у силу Божје милости и наду на спасење. Морили су је жеђу и несаницом; непрестаним дивљачким и демонским насртајима; убеђивањима.
Са Господом у срцу и молитвом на уснама, млада Српкиња се сназила и одолевала свим искушењима. Губећи пак стрпљење, отмичар Арнаутин је ђаволски мучио Босиљку, чупајући јој косу и пржећи табане усијаним гвожђем. Тукли су је и секли по лепом лицу и слабинама, да би је на крају газили.
После дугог мучења које је трајало данима и недељама, Арнаути девојци доводе и неку старију поарбанашену Српкињу муслиманског имена, која је наговара да се поарбанаши, спаси себе и поштеди своје родитеље.
Босиљка остаје непоколебива и чврста:
“Ја своју веру имам — одговорила је – не треба ми боља, јер је нема. А што се тиче удаје, ја сам већ заручена – тихо је са сјајем у очима, узвратила – Ја имам свог заручника…”
На упорне захтеве да каже ко је њен изабраник, одговорила је:
“Христос је мој изабраник. Ја само њему припадам, ником другом. Ја се не одричем мога Бога и своје свете вере, као ти, коју жалим”.
“Не заноси се, црна кукавице; спасавај душу” – убеђивала ју је ова несрећна жена.
“Тако се не спасава душа — узвратила је млада Пасјанка – Него се губи.”
“Кајаћеш се – смркнуто јој је на крају рекла жена, посаветовавши је:
“Узми барем храну и воду; видиш на шта личиш; остала си кост и кожа…”
“Мене бог храни и поји” – тихо јој је узвратила и утонула у молитву.
Уследила су нова и жешћа мучења: па су јој на крају насилно обукли димије и навукли зар на лице. Босиљка је све то кидала и цепала са себе, отимала се и проклињала:
“Убијте ме, убијте! – викала је – не дам се; ја сам хришћанка; ја сам православка. Не дам своју веру, моје српске хаљине… Не дам девојаштво! Само ме мртву можеш узети” – тим последњим погледом пресекла је мучитеља.
Захваљујући својој храбрости и снази Босиљка је остала чиста, неокаљана и непоколебљива. Разгневљен, понижен и посустао, Албанац је одлучио да је погуби. Позвао је двојицу својих рођака, те су је, измучену, искасапљену и полумртву, везану и изнемоглу, одвукли коњем уз реку Лапаштицу и на пропланку, крај пута, довршили свој сатански чин: изболи су је ножевима, бесно вичући: “Смрт Шкији (Српкињи)” , а она, добивши нову силу као да не осећа ударце ни убоде, тихо се још једанпут помолила: “Боже мој, сачувај ме до краја; не дај да попустим” и рекла је : “Није ово смрт за мене, већ живот; ви сте у смрти, заувек; ваше погано племе!”
А када су, разјарени овим речима, дивљачки почели да јој касапе и комадају тело, храбра Пасјанка је испустила своју племениту душу и преселила се у рајска насеља Господња.
Тек после пострадања, Турци су дозволили Босиљкиној родбини и Пасјанцима да телесне остатке ове мученице покупе и часно сахране поред старе црквице, а они су касније, приликом обнове, узидани у храм.
Предање о православном подвигу и мученичкој смрти девојке Босиљке и данас живи у Пасјану и целом Косовском Поморављу, о чему сведоче казивања старијих Пасјанаца.
извор: Башта Балкана
