Избијаш кости ми из меса,
из њих да трње пробехара…
Очњаци док скидаше ме са
копаља између ребара,
у свеће накупих небеса.
Крстова беше ред непаран.
Бог је уточиште где бесан
на лицемерје заудара
и злобом тка се као плесан…
Голет заволех Тебе зарад.
Из књиге песама – ЧОПОРИ.
Поглавље „Угинулим травама“.
