Током векова, на свим континентима и у свим цивилизацијама, људи су, у међусобним односима, стварали обичаје и навике који су од појединаца захтевали одређени начин понашања и уклапања у живот заједнице. Тако су се развијала правила о лепом и пристојном понашању. Створена правила и обичаји преносили су се под утицајем васпитања у породици, као и под утицајем саме друштвене средине, с генерације на генерацију, развијала су се и допуњавала, а и мењала када су се мењала друштвена уређења и односи међу људима. Данас су нам неки обичаји и правила о лепом понашању смешни и због свог формализма изгледају нам бесмислени и неразумљиви, али они су део културне историје појединих народа и дају нам слику начина живота у давним временима. Ипак, остало је много тога што је и данас уобичајено у понашању према другим људима. Основа сваког лепог понашања су искреност, добронамерност, праведност, истинољубивост, једноставност и љубазност, а ту су и све оне врлине које су биле, као најплеменитије људске тежње, покретач развоја самог човечанства. Зато одувек и заувек вреде правила „не чини оно што не би желео да теби учине” и „понашај се тако како желиш да се други понашају према теби”.

Бонтон (француски бон тон, што значи „добар тон”) означава правила лепог и пристојног понашања у свакодневном животу. Мишљење да је бонтон лепо понашање у високом друштву није тачно, јер бонтон представља смернице понашања за све, увек и свуда, било да смо с неким или сами. Текуће потребе људи захтевају стално мењање, усавршавање и прилагођавање бонтона, па чињеница да је некад било пристојно сркати кафу не значи да и данас треба да чујемо те звуке за столом. Зато се каже да сврха бонтона није да спутава људе, јер је прилагодљив ситуацији и атмосферу чини пријатном. Уважавање правила понашања на неким местима (нпр. позориште, црква) показује да их поштујемо, тако да нема места тврдњама да је бонтон резервисан само за снобове.

У породици дете учи основе бонтона, а у школи и у контакту са другим људима се усавршава. Оно што нам васпитне установе и средства јавног информисања данас нуде најчешће не даје жељене резултате. Већина правила која уносе непотребне формалности са правом су избачена из употребе, а преостала су прилагођена савременим условима. Обнављање основних норми лепог понашања довело би до хармоничнијих односа међу људима. Наравно, без придржавања превише строгих правила која гуше, али познавање граница пристојности свакако је неопходно.

Лепо понашање има сврху да нам омогући да се пријатно осећамо у друштву, али и да не узнемиравамо друге непристојношћу. Kада правила бонтона преовладају у друштву, постају заштита од неотесаних и непристојних људи. Да би се то постигло, потребно је подићи људску свест на виши ниво. Бонтон који би био применљив свуда у свету не постоји, али постоје правила чије поштовање човека дефинишу као хумано и разумно биће. Великим делом бонтон се базира на традицији. То што Енглези пију чај у пет сати по подне не подразумева нужно и лепо понашање. Али дизање малог прста при подизању шољице чаја јесте одраз префињености. У зависности од културе варирају многи манири. Јапанци се, на пример, у знак поштовања дубоко клањају, у једној азијској кнежевини највеће гостопримство изражава се масажом или је можда боље то назвати гажењем, Ескими се поздрављају трљањем носа о нос, припадници једног племена у Јужној Африци плачу од среће када се виде, а у Пакистану се жене поздрављају љубљењем у образ, руку и плетеницу. Један од манира који је у нашој култури неприхватљив, код северних народа и Немаца представља основу пристојности: похвала домаћици подригивањем на крају оброка. Иако је очигледно да се треба понашати на културан начин, принципи који нас на то инспиришу временом се мењају. У античком Риму обичај да се једе лежећи на ниским диванима био је врхунац отмености. После пада Римског царства варвари су увели обичај обедовања за столом, као што се чини и данас. То што су се њихови ручкови претварали у прожидрање уз помоћ руку, то је друга прича, али су несумњиво унели примесу цивилизованости. И комуникација између особа мушког и женског пола с временом се изменила и омогућила већу блискост и слободу, али јавиле су се и замерке. Младићима се замера бахатост, јавно исмевање и понижавање других, добацивање на улици, понашање које се не може назвати каваљерским, шовинизам и мачо став. Девојкама се данас може замерити превише слободно понашање, претерана оптерећеност изгледом, непоштовање себе, оговарање. Уопштено говорећи, и једнима и другима може да се замери некултура, незрелост, вулгарност, псовање, конформизам, подела људи према материјалним могућностима, склоност предрасудама, отуђеност од религије, превелика употреба алкохола и др.

Аутор прве књиге написане на тему лепог понашања је монсињор Делаказа, италијански црквени великодостојник и научник који је живео у XVI веку. Kњига је имала задатак да разграничи друштвене слојеве: богати су морали да поштују правила лепог понашања, а иста та правила су прост народ осуђивала да такав и остане. Упркос чињеници да су италијански дворови представљали авангарду по обичајима и лепим манирима у XVI веку, својом књигом је монсињор Делаказа морао да опомиње племиће (народ је у то време био неписмен) да не обављају нужду уза зид (и то унутрашњи) своје или туђе куће, нити да ножем чачкају зубе за столом.

Лепи манири нису увек били прихватани с радошћу. Виљушке су, на пример, први користили Тартари (тадашњи варвари) још пре 1000. године; употреба виљушке почиње у исто време у Венецији, а касније на свим италијанским дворовима. На париском двору је прихватају 1500. године, а у Немачкој тек у XVIII веку. Али од самог почетка није се штедело на осуди виљушке: називана је ђаволским инструментом, женским прибором, сматрана је знаком декаденције. Данас, као и некада, лепи манири служе да човек буде прихваћен, да се сам не искључи из друштва, да оствари заједницу са другима, а да ипак задржи одговарајућу дистанцу.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име