На крају, често се чини да наша потрага за Богом личи на узалудан покушај да прођемо до Њега преко зида, а не кроз капију.

А када не успемо, одричемо Га се.

То је оно што млади људи покушавају да ураде.

Али не можете само надмено приступити Богу, било како и како год желите. Место Његове тајне има своје улазе кроз које морате да уђете са опрезом и смиреношћу. Улази су уски. А врата се не отварају кваком, а још мање пајсером. Не упорним напором, нити насиљем. Обично се отварају сама од себе… фотоћелијом.

Сусрет са Богом није људско достигнуће.

То је плод Његове посете.

Само, да би Он ушао, људи не би требало да имају закључана врата.

И не само то.

Морамо да се отворимо за Њега.

Бог није ту да бисмо му рекли шта да ради, да би служио нашим пролазним, кратковидим маштаријама.

Он је ту да нас ослободи наше беде.

Чини се да смо провели довољно времена филозофирајући.

Могли бисмо се мало опустити.

Покушао сам да променим правац разговора. Па да ми млади људи са којима сам разговарао кажу нешто о својим интересовањима, јер их је можда донекле одвратило то што сам митрополит.

Нисам желео да им досађујем.

У коначној анализи, можда су желели мање дискусије попут ове, а више друштвеног сусрета. Поглед ми је пао на тетоважу једног од њих.

Налазила се на његовој десној руци, напола скривена рукавом. У једном тренутку је испружио руку и то се јасно видело: мали, дискретни пар тасова на ваги у плавој и зеленој боји се нагиње ка гуштеру који додирује црвеним језиком један од два таса ваге.

На другом тасу је био крст. Вага је без сумње симболизовала закон, јер је то оно што је учио на универзитету. Нисам разумео улогу гуштера. Деловао је веома живо и изгледало је као да ће сваког тренутка окренути и оставити вагу на миру.

И, у сваком случају, зашто је крст био лакши? Нисам ово добро разумео и нисам имао намеру да ризикујем неочекивано приземно објашњење. Тако да нисам рекао ништа. Али направио сам менталну белешку и размишљао о томе док смо разговарали.

Питао сам се зашто им није било досадно да седе са мном тако дуго. Мора да сам био стварно чудан што се њих тиче. Шта би нам, забога, могло бити заједничко?

Ови млади људи су имали светске снове – ја сам их давно одбацио и престао да се улажем у ствари овог света. Бог за њих није био од великог интереса – ја сам све Њему посветио, Он је био моја једина, моја велика константа. Не верујем ни у шта друго. Без Њега, немам објашњење за овај свет (Његова Еминенција је истакнути научник који је предавао на МИТ-у и Харварду и радио за НАСА).

Без Његовог постојања, сваки мој разлог губи оквир.

Без вере у Бога, давим се, ваљам, рушим се, губим се.

Вера у Њега ме опија, оживљава, даје ми живот, осећај вечности и визију другости.

Ови млади људи то нису разумели и гледали су негде другде.

Ја сам тридесетак година старији од њих; седокос, са брадом и мантијом.

Нисам се бријао, нити шишао годинама, из разлога које они не би разумели. Нисам баш добар представник прошле генерације, говорим прилично формално и још више пишем. Неће проћи много времена пре него што ме погоде разне болести.

Они су свежи млади људи, модерни и не размишљају о болести и смрти. Чак постоји и велика празнина у начину на који размишљамо. Верују да су рођени слободни и да је њихова слобода исто што и њихова слободна воља.

Ја, пак, верујем да сам рођен са слободном вољом, али да је постати слободан пут; верујем у слободу за коју се морате борити да бисте је стекли.

Због тога сам у животу увек био мало екстреман.

Живео сам са мањином, ишао против тока: никада нисам био у биоскопу, никада нисам имао телевизију, годинама одбијао да имам мобилни телефон и нисам се замарао са много ствари које скоро сви раде.

То је зато што нисам желео да се добровољно бацим под булдожерски начин размишљања који све изравнава, да опонашам друге на роботски и безобзирни начин, да ме систем згроми.

Чак и црквени систем.

Чини ми се да ти млади људи реагују против естаблишмента оне претходне генерације, али да сарађују у стварању још горег естаблишмента који је створила њихова генерација.

Претпостављам и да ме виде као конзервативца.

Ипак, мени се чине неослобођени.

Постављају питања која сви постављају.

Систем их је научио да размишљају на тај начин. Сигуран сам да нису имали појма шта се дешава у мени.

Али, исто тако, вероватно ни ја њих нисам разумео. А можда су то и схватали.

На крају, ми смо толико различити и нико не жели да се мења.

Ни они, ни ја.

Искрено – шта су они радили са мном?

Зашто им још увек није било досадно? Како су ме поднели?

Размишљао сам о томе и био сам дирнут.

Дирнуло ме је њихово поштовање према мени као особи.

Можда сам више у праву, ко зна?

Али они су скромнији.

И ту је вероватно скривена тајна…

Митрополит мезогајски и лавреотикијски Николај, Αν υπαρχει ζωη, θελω να ζησω [Ако живот постоји, хоћу да живим], стр. 52-6.

ИЗВОР: https://pemptousia.com/2014/02/he-neither-exists-nor-doesnt-exist-he-is/

ПРЕВОД: Давор Сантрач

Објављено: 30.09.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име