Бог који остаје уопштен и сведен на идеологију уопште није Бог.
Само свакодневни сусрет са живим Богом, са свом збрком коју то са собом носи, може се уздићи до имена хришћански.
Вера у правог и Живог Бога је веома тешка ствар, бременита последицама.
Вера у идеју Бога може бити лицемерна, у најгорем случају.
Ова разлика између правог и живог Бога и идеје о Богу лежи у самом срцу секуларне кризе савременог света.
У секуларном свету нема места за правог и живог Бога – док идеја о Богу савршено одговара празнини секуларног ума. За појединца хришћанина ово разликовање је велики суд живота у вери.
У нашој култури постоји подела између идеја које замислимо и живота које живимо – и та подела се често прихвата као нормална. Ово је више од пуког лицемерја – наш проблем није у томе што не успевамо да остваримо своје идеје – наше идеје често немају никакве везе са животом који живимо.
У секуларизованој култури, религија се не елиминише – она се гура на крај, на периферију. Место уклањања у које се ставља вера је било где где није важно, било шта што не дотиче наш свакодневни живот.
Генијалност секуларног модерног света (укључујући Америку)огледа се у његовој тврдњи да су религија и вера иста ствар.
Прећутно пристајање верника на овај аранжман је, у ствари, био пристанак да се њихова вера учини немоћном.
Фатална мана овог споразума може се једноставно сажети: права религија није скуп веровања – то је скуп пракси.
Верујемо у молитву – али се не молимо.
Верујемо у опроштај – али не опраштамо.
Верујемо у великодушност – али не дајемо.
Верујемо у истину – али лажемо.
Опет, обим наших неуспеха превазилази само лицемерје.
Развод између веровања и праксе је културна навика која сеже далеко изван религије. У већем делу наше културе постоји радикална подела између мисли и деловања. Често неразлучив карактер савременог хришћанина од савременог неверника сведочи о дубљем проблему.
Пракса хришћанства је све више забрањена на јавном тргу.
Пристали смо да приватизујемо нашу веру.
Оно у шта верујемо постало је питање „савести“, а не потенцијално проблематично питање праксе.
Реформација је у великој мери избрисала спољашње облике хришћанског живота: празнике, ходочашћа, одежде, итд. Реформатори су били у праву да је унутрашњи живот Духа важнији од пролазних облика у којима је био изложен. Међутим, они су пропустили да примете да ће са нестанком спољашњих облика нестанак унутрашњег живота проћи без најаве.
Данас је спољашњи разврат Марди Граса наслеђе напуштене Пепелнице (први дан поста у Римокатоличкој цркви обележаван службама покајања;п.п.).
Хришћанска пракса се своди на пијанство (ниједан амерички град не покушава да забрани Марди Грас због његовог религиозног садржаја – пракса пијанства није тако увредљива као божићни јасле).
Рано хришћанство је свакако било обележено праксама: без њих не би било потребе за мучеништвом у аренама Римског царства. Рано хришћанство није било скуп веровања – филозофије су биле јефтине и обилне у старом Риму. У арену их је довело хришћанско одбијање да се поклоне цару и боговима Царства. Одбили су да се упусте у праксу паганске државе.
Радикална великодушност хришћана нашла се под злоупотребом платонистичког филозофа Целзуса. Он је критиковао хришћанско прихватање лопова, неваљалаца, проститутки, пијаница и слично, док је хришћанско одбијање да прогласи угледне пагане (као што је он) „праведним“ било одбацивање самог римског друштва.
Хришћани су били опасни.
Највећа опасност коју представљају хришћани у савременом свету јесте инсистирање неких да нерођени, заправо, имају право на живот и да их треба заштитити од поступака оних који би да их униште.
Међутим, многи хришћани (укључујући неке који тврде да су „за живот“), прихватају секуларну фикцију о раздвајању Цркве и државе и предлог да њихова приватна уверења не би требало да одређују поступке других. Њихова приватна уверења су бескорисна – пред Богом и људима.
Амерички теолог, Стенли Хауервас, обично каже да „не постоји таква ствар као што је приватни морал“. Инхерентно је да је морал питање понашања међу људима. „Приватни морал“ уопште није морал. Веровати да нерођени имају право на живот, али одбијати да се инсистира на томе да се то право поштује, у ствари, значи да не постоји такво право. Ако постоји „право“, онда је неморално не захтевати да сви прихвате такво право.
Шта год да исповедамо као хришћани, мора бити и практиковано – или је то бескорисан посао.
Христова парабола о Последњем суду у Матеју 25 суочава хришћане са њиховим праксама: храњење гладних; посете затвореницима; одевање нагих; појење жедних. Не помиње се Символ вере. Није да је веровање неважно – али истина вере подупире и обликује наше практиковање вере.
„Вера без дела је мртва“ – јер то уопште није вера.
Срж православне вере (и догмата и праксе) налази се у њеном проповедању сједињења са Христом.
„Бог је постао човек да би човек постао Бог“, по речима светог Атанасија. Људски живот би требало да се живи у јединству са Богом.
У причи о Паду из Постања сазнајемо суштински карактер наше поломљености: прекинули смо своју заједницу са Богом и окренули се на пут смрти и уништења. Природа греха лежи управо у удаљавању од сједињења са Богом. Пут спасења је, управо, пут сједињења са Богом.
Ово је омогућено Христовим сједињењем са човечанством. Узео је наше сломљено стање на Себе – згазивши смрћу смрт у свом распећу и силаску у Ад – Он нас у свом васкрсењу подиже на пут за који смо створени.
Из славе у славу ми се мењамо у Његов лик док живимо у јединству са Њим. Ово је више од доктринарне приче – то је и опис праксе хришћанске вере.
Ми волимо јер живимо у јединству са Христом, „који нас је заволео и дао Себе за нас“. Хранимо гладне, облачимо голе, посећујемо затворенике јер тако чинимо Христу.
Свака пракса доброте и милосрђа је чин сједињења са Христом.
Живот Цркве у празницима и постовима, тајнама и службама је богослужење – живот сједињења са Христом. Они нису религиозна забава, нити пуки образовни догађаји: они су видљива манифестација унутрашњег живота Бога у човеку.
Хришћани у овом свету су „као што је душа према телу“, по речима једног хришћанског писца из другог века (Посланица Диогнету). Као такви, они су живот овог света. Присуство хришћана који практикују веру јесте присуство Царства Божијег.
Слом Краљевства овог света је нарушавање културе смрти започете падом.
Светска љубав према смрти јесте и треба да буде угрожена манифестацијом Царства. Ово је тачно само док се православље практикује.
То што хришћани „верују“ у нешто није никаква претња осим ако се то веровање не манифестује у пракси.
Предложени устав Европске уније (да дамо пример) нуди верску слободу појединцима. Православни хришћани су се жалили да је таква „слобода“ била загарантована и у комунизму – али да је у име заштите појединаца родитељима било забрањено да своју децу поучавају вери.
Хришћанска вера се практикује као заједница.
Договор да се вера дефинише као појединачна ствар је споразум да се уништи Православље.
Навала Света на хришћанску праксу је суптилна и немилосрдна.
Хришћанима би било добро да практикују своју веру и одбију ђавољу погодбу коју нуде модерне државе. Позвани смо на живот у јединству са истинитим и Живим Богом.
Тај живот инфузира сваку дневну радњу – сваки удах који удахнемо.
Све мање од тога је договор са непријатељем да се наш Бог остави по страни и да служимо богу који није Бог.
Отац Стивен Фримен
ИЗВОР: https://blogs.ancientfaith.com/glory2godforallthings/2012/02/23/the-god-who-is-no-god/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 22.09.2022.
