Када је музика у питању, охрабрује истрајност модерних етно састава, који од заборава чувају изворну српску музику, чувајући, на тај начин, и наш идентитет. Међу њима се издвајају Биља Крстић, Сања Илић, Слободан Тркуља, браћа Теофиловић, а посебно концертно активни ових година, како по Србији, тако и по Европи, јесу чланови састава Искон. Старе српске песме, настале махом на простору Косова и Метохије, Рашке и Македоније, у нешто модернијем руху, уз звуке фруле, тамбуре, кларинета и тапана, и уз очаравајуће вокале Миљане Настасовић и Оље Њаради, чуле су се широм регона, али и Европе. Искон је наступао по фестивалима у БиХ, Хрватској, Словенији, Мађарској, али и у Грчкој, Турској, Русији и Француској, у најлепшем светлу представљајући нашу традицију и културу.
У новембру сам имао прилику да у свом родном граду чујем и састав из братске нам Републике Српске. Екипа која наступа под именом Траг активна је од 2003. године. Јесенас су имали малу турнеју по Војводини, па сам напокон, у њиховој изведби чуо „Црвен цвете“ и друге песме настале на нашим просторима. Овај састав посебно је занимљив због сарадње са реп групом Београдски синдикат и песмом „Догодине у Призрену“, коју су урадили удруженим снагама 2018. године (песма је, наравно, изазвала велике контроверзе у јавности, премда се ради о изражавању љубави према свом народу и културној баштини, без трунке мржње према било коме; прим.аут.).
У нашој земљи већ неколико деценија одомаћио се рокенрол. Фронтмен алтернативног београдског рок састава Канда, Коџа и Небојша, Оливер Нектаријевић, прилично прецизно је објаснио какав је статус овог музичког правца у Србији:
Рокенрол је дефинитивно постао нешто наше. На нашим просторима је настао један аутентичан рокенрол, аутентичан израз, са врло квалитетним и занимљивим текстовима, и он треба да буде један од темеља ове културе коју ми треба да наставимо да градимо.
Ситуација у последњих неколико година, међутим, није баш „најсретнија“. Нових бендова има, али, просто, не одговарају захтевима тржишта, док, са друге стране, зубу времена одолевају рокенрол ветерани, чији састави славе јубилеје – 25, 30, 40 година рада. Њихов квалитет нико не спори, али, остаје питање – шта ће бити са гитарском музиком када Маја Цветковић (E-Play), Никола Врањковић, Гиле (Ел. Орг.), Цане и Антон (Партибрејкерси), Гоблини, Ритам нереда, па и не више тако млади, Репетитори, окаче инструменте о клин? Чак и реп музика, која је код нас доживела велики успон почетком новог миленијума, спала је на Београдски синдикат, Марчела, веома талентованог Смоке Мардељана, уз још неке, и те како талентоване, али, недовољно запажене ауторе, док је све остало што се назива репом претворено у некакав чудан бућкуриш, мешавину разних звукова, уз зачин азијатског мелоса који се, потпуно погрешно, назива балканским.
Упркос неукусу који је преплавио клубове широм српских градова, момци из Београдског синдиката пролетос су још једном доказали да су изузетно квалитетна, али и најхрабрија музичка скупина у земљи. Након низа синглова који су се појављивали, сваки баш у моменту када је то било преко потребно, у априлу Синдикалци објављују албум, логичног назива, „Синдикално пролеће“. Неколико месеци слушале су се песме састава који већ 25 година даје опис сурове свакодневице, директно упире прстом у оне који сносе одговорност за све пошасти које су захватиле наше друштво, подсећа на лекције из историје и, што је веома важно, клинце подучава здравом патриотизму. Уз све ово, песме Београдског синдиката носе дозу оптимизма, охрабрујући слушаоце да опстану и остану своји и достојанствени, у инат свим недаћама које живот носи (баш као што каже стих рефрена истоимене песме, „Љубав у инат“).
БАЋУШКЕ
Пред крај године, пак, дигла се прашина око једног догађаја који је везан за рокенрол, односно, хеви метал. Велику пажњу медија привукао је отказани концерт пољске групе овог музичког (под)жанра, прилично чудног назива за металце – Баћушке. Подељена су мишљења око неодржаног концерта, о изјавама које су пртеходиле отказу, као и о деловању самог бенда. Свако ко се иоле информисао о раду Баћушки могао је да примети да се ови рокери (металци, сатанисти, или, пољски неонацисти – све зависи од перспективе) својом музиком и перформансом, на прилично огаван начин, ругају православљу, док су отровне стрелице уперене, пре свега, према њиховим суседима, Русима (да ли неко мисли да је име бенда случајно?). Дежурни „имачи мишљења“ у Србији износили су став да нико не би требало да забрањује „уметничку слободу“. Насупрот њима, део јавности слаже се са ставом монаха Арсенија Јовановића, сабрата манастира Рибница и некадашњег члана новоталасне групе Виа Талас, који је позвао народ на миран протест испред места где је концерт требало да се одржи. Ови други су, наравно, окарактерисани као део „назадне Србије“, уз покличе против СПЦ. Шта ли је толико спорно у вези са ставом монаха Арсенија? Шта је у њему изазвало толики револт? Јесу ли Баћушке заиста антихришћански настројене, или је у питању безазлено испољавање креативности?
Баћушке су, пре свега, бенд који долази из земље у којој је већинско становништво католичке вероисповести. Друга важна ствар везана за њих јесте да су Пољаци, народ који Русе доживљава као некадашње окупаторе и (садашње) непријатеље (треба ли подсећати на добровољце из Пољске, који се у Украјини боре против Руса?). Када се ове чињенице узму у обзир, перспектива постаје мало другачија. Замислимо ситуацију у којој неки српски музичари надену свом саставу име које алудира на нешто што је део хрватског фолклора, и на коцертима изврћу руглу римокатоличку верзију хришћанства и фрањевачке свештенике. Претпостављам да би, пре реакције из Хрватске, овдашњи лажни алтруисти и дежурни душебрижници учинили све како би забранили рад бенда.
Када уметник критикује рад институција своје земље, то се зове друштвено-ангажована уметност. Таква врста ангажмана је, не само легитимна, него и пожељна (уз, наравно, преко потребну свест о сврсисходности критике као начина да се укаже на мане и недостатке, из чега би требало извући одређене поуке и преиспитати своју учинковитост). Када, међутим, уметник критикује или изврће руглу институције неке друге државе, то је отворена провокација. Бацање рукавице у лице. Овакво деловање било каквог уметника с правом се може назвати политички некоректним, а у овом случају и – скандалозним. Поготово када се ради о верској институцији. Православна вера представља важан део идентитета руског народа (баш као што је верски/религијски идентитет, не само важан, него вероватно и једини део идентитета неких који су 90-их година прошлог века, на овим просторима, одлучили да се „одрекну“ народа из кога су потекли). Преживела је Русија и бољшевике, прогоне свештеника, забране испољавања било каквих облика припадности Руској православној цркви. Преживела и победила. Руски народ издигао се из пепела и постао равноправан такмац САД-у у суровој геополитичкој „игри моћи“. Један од стожера савремене Русије јесте и њена Црква.
Посматрано из ширег угла, религиозност је нешто што је дубоко укорењено у човеку. Наша цивилизација почива на вредностима утемељеним у хришћанству. Уколико бисмо, на само неколико дана, престали да се придржавамо онога што називамо Божијим заповестима, за кратко време вратили бисмо се на ниво примитивних звери, код којих важи „правило“ да јачи „прождире“ слабијег. Исто би се десило у далекоисточним земљама уколико би се људи одрекли етичких кодекса који потичу од учења Буде, Конфучија и других мудраца. Недаво преминули професор Владета Јеротић, с правом је говорио да је човек, између осталог, „хомо-религиозус“ – биће коме је вера/религија потребна колико и храна, вода, љубав, присност са другим људима. Вређање било чијих верских осећања, поготово када је у питању туђа вера/религија, никако не може да буде прихватљиво понашање. Премда, све указује на то да је вера овде само узгред употребљена. Закључак се намеће сам од себе: нетрпељивост (односно, мржња) према Русима и православљу главна је идеолошка потка и одредница овог бенда. Или је у питању то, или су ови музичари свесни чињенице да је изругивање и провоцирање Русије веома популарно на Западу, па изазивају и хуле из комерцијалних, односно, „практичних“ разлога – како би њихов перформанс допринео популарности бенда.
…
Када је у питању вређање верских осећања, занимљива је констатација Николе Пејаковића Коље, који је приметио да је ругање хришћанству толико распрострањено из простог разлога што је највећа хришћанска врлина – опрост, те да ће вређање и ругање проћи некажњено. О томе колико је Коља у праву довољно говори догађај везан за једну медијску кућу у Француској, пре 10-ак година; када неко јавно покуша да исмева било шта што је у вези са исламом, муслимански фанатици су спремни да и другима и себи одузму живот, макар страдало стотине недужних људи. Они су само колатерална штета. Важно је да су „неверници“ кажњени.
НАСТАВИЋЕ СЕ…